Da bi se voćke pravilno razvijale, redovno rađale i duže živele, treba zemljište pažljivo pripremiti. Priprema zemljišta bi se uglavnom sastojala u čišćenju terena, ravnjanju, meliorisanju i rigolovanju.

Ovaj tekst je šira dopuna prve stavke iznete u članku Pravilna sadnja voća.

Voćnjak se može podizati na zemljištu koje je ranije bilo obrađivano i na kojem su gajene razne ratarske kulture ili na zemljištu koje nije obrađivano (šikara, šuma, livada i pašnjak), kao i na zemljištu gde su gajene voćke.

Ranije obrađivano zemljište, naročito ako je bilo i navodnjavano, sigurno je izgubilo svoju strukturu, jer se oranjem manje ili više naruši struktura. Zbog toga, pre podizanja voćnjaka, meliorativnim merama treba popraviti strukturu zemljišta. U slučaju da je zemljište prethodno korišćeno za gajenje lucerke, ono će imati povoljnu strukturu i treba ga uzorati i bar dve godine obrađivati da bi razvijene žile ove leguminoze istrulile pre nego što se voćke posade. Za podizanje voćnjaka najbolja je mrvičasta struktura zemljišta. Repa i žita su pogodni kao predusevi za voćke. Ako se želi podići voćnjak na zemljištu koje je ranije bilo pod voćkama, mora se duže koristiti za druge kulture, kako bi se odmorilo.

Zemljište koje je ranije bilo pod šumom treba iskrčiti i što bolje očistiti od žila koje, ako ostanu, predstavljaju izvor truležnice koja može zaraziti koren voćaka. Preporučuje se da se šumske krčevine nekoliko godina pre sađenja koriste za druge poljoprivredne kulture.

Najbolju strukturu imaju zemljišta koja su bila pod ledinom – livade. Zato se ponegde praktikuje da se zemljište koje je zbog obrade izgubilo povoljnu strukturu, pre podizanja voćnjaka izvesno vreme zaledini. Smatra se da se struktura jednog zemljišta za četiri godine može sasvim dobro popraviti. Ranije je preovlađivalo mišljenje da ledinu prethodno treba obrađivati nekoliko godina pa tek onda saditi voćke.

Da bi se izbegle smetnje prilikom sadnje, a kasnije i prilikom obrade i negovanja voćaka, zemljište treba poravnati. Ako je zemljište strmo, pa postoji opasnost od erozije i ispiranja hranljivih elemenata, neophodno je napraviti terase i potporne zidove. Ravan teren može se jednostavno poravnati buldožerom, kojim se odstranjuju manja udubljenja ili uzvišenja. U izvesnim slučajevima, u pripremanju zemljišta za voćnjak, neophodni su meliorativni radovi u cilju odstranjivanja ostalih nepogodnosti zemljišta za uspešno gajenje voćaka. Najčešće se meliorativni radovi odnose na odvođenje suvišne vode ili stvaranje mogućnosti za navodnjavanje, zatim na zaštitu voćnjaka od poplave, izliva reka, potoka, kanala i slično. Pored ovih radova, pod melioracijom se podrazumeva i humifikacija i kalcifikacija zemljišta, tj mere kojima se popravlja struktura i pH vrednost zemljišta.

Odvođenje suvišne vode nameće se kao neophodna mera za zemljište čiji je donji sloj (zdravica) nepropustljiv ili se u njemu povremeno podiže nivo podzemne vode. Suvišna voda se odstranjuje kopanjem drenažnih jarkova kroz voćnjak, na dubini 0.7 – 1 metar. Iz sloja u kome se razvija glavni deo korenovog sistema suvišna voda se odstranjuje pomoću podzemnih perforiranih cevi ili jaraka koju se postavljaju u pravcu najvećeg pada i u koje se stavlja krupno kamenje ili glinene cevi, tako da se voda kroz njih odvodi van parcela. Suvišna voda se može odstraniti i pomoću specijalnog pluga podrivača (drenažni plug ili plug krtica) koji razbija nepropustljivi zemljišni horizont i pravi podzemni kanal kojim se odvodi suvišna voda.

Drenažni plug se koristi prema potrebi, povremeno, jer se kanali koje ovaj pravi vremenom zatrpaju i zatrave. Međutim, drenažni jarkovi su manje-više stalni objekti, pa im je vek trajanja često duži od veka voćnjaka. Drenaža se može izvoditi pre ili posle podizanja voćnjaka.

Pravilna sadnja voća uz pripremu zemljišta i izbor sadnica su najvažniji faktori prilikom podizanja voćnjaka. Zato im se treba posvetiti posebna pažnja.

Prva odluka pre sadnje je izbor parcele za sadnju kao i odluka da li će to biti amaterski voćnjak, homogeni ili mešovit, intenzivni, špalirski ili voćnjak livada.

Najbolje vreme za sadnju voća je na jesen, čim opadne lišće! Poslednji termin je proleće, pre nego krene vegetacija, ali je višestruko korisno da voće provede celu zimu posađeno, da zemlja dobro nalegne na koren i da se fine žilice spoje sa zemljom i spreme da prehranjuju sadnicu čim krene vegetacija. Prolećna sadnja ima za problem slabiji prijem i slabiji porast sadnica u prvoj godini, kao i potrebu da se više navodnjavaju u prvoj godini.

Prilikom sadnje voća potrebno je obaviti sledeće radnje:

1. Priprema zemljišta

Priprema zemljišta se sastoji od čišćenja terena, ravnjanja, meliorisanja i rigolovanja. Ako je zemljište ranije obrađivano i često orano, potrebno je popraviti strukturu zemljišta a najbolji način za to je da se izvesno vreme zaledini odnosno da se napravi livada. Treba voditi računa i o odvođenju suvišne vode rađenjem drenaže.

Detaljan način pripreme zemljišta možete pročitati u članku Priprema zemljišta za sadnju.

2. Izbor vrste, sorte i podloge

Pre same sadnje, potrebno je odlučiti se za voćnu vrstu koju ćemo saditi pa shodno tome i izabrati sorte, vodeći računa da većina voća nije samooplodna i da im je potrebna sorta oprašivač. Pored odluke koju ćemo vrstu voća saditi, potrebno je odlučiti i na kojoj podlozi je ta vrsta voća kalemljena. Izbor podloge utiče na bujnost pa se podloge po bujnosti dele na bujne, srednje bujne i kržljave odnosno slabo bujne. Bujnost podloge direktno utiče na odluku o razmaku voća kao i o izboru krošnje koju ćemo formirati (vaza, piramida, vreteno …), više o tome možete pročitati u članku Formiranje oblika krošnje nakon sadnje.

Izbor podloge se vrši i na osnovu sastava zemljišta na kojem se sadi a sastav možemo saznati analizom zemljišta, za to je najbolje obratiti se poljoprivrednim savetodavnim službama u vašoj opštini odnosno gradu.

Najvažnije je voditi računa o ekološkim uslovima rejona zbog različite mikroklime, reljefa i kvaliteta zemljišta.

3. Kopanje rupa

Na zemljištu koje je prethodno rigolovano ili orano, kopaju se rupe prečnika 50-80 cm (za jagodasto voće oko 30 cm), dubine 30-40 cm.

Na zemljištu koje nije prethodno rigolovano ili orano, kopaju se jame čija je širina 1.5-2.5 metara, dubine do 60 cm.

Prilikom kopanja rupa ili jama, kopa se tako što se prvi sloj površinske zemlje (do 20 cm) izbaci sa jedne, a drugi sloj sa druge strane rupe. Ako se kopa dublje od 40 cm, taj sloj se samo prekopa i ostavi na istoj dubini. Rupe treba da ostanu otvorene 2-3 nedelje.

4. Vađenje svojih kalemova ili kupovina sadnica

Prilikom vađenja sadnica koje smo sami proizveli, treba što više sačuvati koren, naročito fine žilice, tako da ovaj posao treba raditi polako i strpljivo, sa što manje čupanja. Potrebno je prvo ašovom oko sadnice na rastojanju 20-30 cm kopati i presecati žile a zatim kad se sadnica dovoljno oslobodi, nagnuti je na stranu pa ašovom preseći centralnu žilu koja ide ispod sadnice pravo na dole.

Pri vađenju ili kupovini sadnica, izuzetno voditi računa o pupoljcima! Sadnica mora imati sve pupoljke naročito na visini između 50 i 100 cm jer će iz tih pupoljaka krenuti grane koje će formirati krošnju, ako nema pupoljaka to je jako velik i često nerešiv problem, a pupoljci se jako lako očene hvatanjem sadnice rukama prilikom vađenja ili transporta.

5. Pribavljanje đubriva

Idealno bi bilo pribaviti pregorelo stajsko đubrivo a ako je to nemoguće, onda veštačko đubrivo sa više kalijuma u NPK formulaciji, na primer 0:15:30, 8:16:24 itd. Količina je okvirno dve do tri lopate pregorelog stajskog ili jedna puna šaka veštačkog po sadnici. Postoje i dehidrirana stajska đubriva u vidu peleta koja su odlična zamena za stajsko. Treba što više izbegavati veštačka đubriva jer ona uništavaju zemljište.

Najbolje je ako sami pripremimo kompost.

6. Priprema korena

Koren se orezuje tako što se sve debele žile prekrate, takođe se prekrate i oštećene žile do mesta iza oštećenja, a centralne se skroz uklone. Ne treba previše prekraćivati žile, treba ostaviti da budu duže ali da debele na krajevima imaju čist presek makazama.

Jako je korisno ako se nađe kravlja balega da se u nju umoče žile pre sadnje, sadnice u ovoj smeši treba da odstoje 12-24 časa. Ako je nemamo a mislimo da će biti sušno leto, možemo koren umočiti u rastvor hidrogela. Odlične rezultate je pokazalo i potapanje u rastvor fitohormona, naftilsirćetne (NAA) i indolbuterne (IBA) kiseline u koncentraciji 0,03-0,05%. U ovom rastvoru žile treba da ostanu 10-12 časova.

7. Dezinfekcija sadnica

Sadnice se pre sadnje oprskaju rastvorom bakra na način opisan u članku Jesenje plavo prskanje. Treba okupati i koren koji pre toga treba orezati, zatim dezinfikovati prskanjem pa tek onda umočiti u rastvor opisan u tački 6.

OSNOVNI POJMOVI U KALEMARSTVU

Šta je kalemljenje?

Kalemljenje je postupak kojim se deo jedne biljke (plemka, pelcer) sjedinjuje sa delom druge biljke (podloga). Srastanjem sjedinjenih delova dobija se nova biljka (kalem), koja je sposobna da nastavi samostalan život. Svrha kalemljenja u voćarstvu je da se osobine željene plemenite sorte putem plemke verno prenesu na novu voćku − kalem.

Na taj način, nova voćka će zadržati sve najvažnije osobine roditeljske sorte, iako joj koren, a često i deo debla, potiče od druge sorte ili čak voćne vrste. Izborom različitih vrsta podloga moguće je poboljšati sposobnost prilagođavanja određene sorte klimatskim i zemljišnim uslovima i modifikovati razne druge osobine sorte, kao što su bujnost, brzina stupanja na rod itd.

Od čega se sastoji kalem?

Kalem se sastoji od podloge i plemke. U voćarstvu podloga je voćka koja ima koren, a plemka je deo koji potiče od plemenite sorte, koji se kalemi na podlogu i od kojeg treba da se obrazuje novo stablo. Mesto na kojem se spajaju podloga i plemka naziva se spojno mesto kalema. Podloga može da se dobije iz semena ili vegetativnim načinom (najčešće ožiljavanjem različitih delova stabla, korenovim izdancima i slično). Podloga nastala iz semena naziva se sejanac ili divljačica, a ako je razmnožena vegetativno, naziva se mladica.

Kao plemka najčešće se koristi deo mladara ili letorasta sorte koja treba da se kalemi na podlogu. Da bi kalemljenje bilo uspešno, plemka treba da sadrži bar jedan vegetativni (drvni) ili mešoviti pupoljak. Po prijemu kalema, iz ovih pupoljaka plemke razvijaju se mladari, od kojih se formira stablo buduće voćke. Cvetni pupoljci koštičavih voćaka (breskve, kajsije, šljive, trešnje i višnje) ne mogu se koristiti za kalemljenje, pošto iz ovih pupoljaka, čak i kada dođe do prijema kalema, ne razvija se mladar, već samo cvet, koji ubrzo otpada.

U voćarstvu se razlikuju dva osnovna tipa plemki: kalemgrančica i okce.

Kalemgrančica je tip plemke koji se dobija od letorasta (jednogodišnje grane koja se nalazi u periodu zimskog mirovanja) na taj način što se letorast iseče na delove koji sadrže 1 − 3 pupoljka.

Okce je tip plemke koji se dobija tako što se nožem sa mladara skida štitoliki odsečak koji se sastoji od kore i tankog sloja drveta, sa pupoljkom i skraćenom lisnom drškom u sredini. Zbog svog oblika, koji podseća na štit, ovakav tip plemke naziva se i štitić. Način kalemljenja u kojem se kao podloga koristi okce poznat je kao okulacija ili očenje.

Pročitajte prvi deo klikom ovde.

Zadaci za proveru znanja:

1. Šta je kalemljenje?

2. Od čega se sastoji kalem?

3.Šta se podrazumeva pod podudarnošću (kompatibilnošću) podloge i plemke?

4. Šta je kalus i kako se on obrazuje?

U zavisnosti od karakteristika plemke i načina na koji se ona spaja sa podlogom svi načini kalemljenja voćaka mogu da se svrstaju u dve osnovne grupe: 1) kalemljenje očenjem (okulacija); 2) kalemljenje kalemgrančicom.

KALEMLjENjE OČENjEM (OKULACIJA)

Kod kalemljenja očenjem kao plemka koristi se bočni vegetativni ili mešoviti pupoljak sa malim delom okolne kore i tankim slojem drveta. Podloga ne treba da bude starija od jedne godine, jer je kod starijih podloga prijem slabiji. Nisu poželjne podloge koje su na mestu kalemljenja tanje od 5 ili deblje od 12 milimetara. Za kalemljenje očenjem najpogodnije su podloge debljine od 6−8 milimetara. Kalemljenje se sprovodi tako što se plemka umeće pod koru podloge, a zatim pričvršćuje vezivom. Kao vezivo najčešće se koriste gumene ili polietilenske trake jer su dovoljno elastične da se ne usecaju u koru kalema. Cilj vezivanja je da se okce dovede u prisan kontakt sa kambijumom podloge, da se onemogući njegovo pomeranje i da se kora podloge što više pritisne uz štitić išto bolje zatvori „T“ urez, u cilju sprečavanja gubljenja vlage iz okca i spojnog mesta. Kod ovog načina kalemljenja ne koristi se kalemvosak. Prijem kalemova može da se proveri ubrzo posle okulacije. Kod očenja budnim pupoljkom, primljeni pupoljak odmah kreće i počinje da se razvija u mladar. U slučaju očenja mirujućim pupoljkom, 1−2 nedelje posle kalemljenja kod primljenih okaca lisna peteljka otpada pri lakom dodiru, a nekad i samostalno. Ukoliko nije došlo do prijema okca, lisna peteljka je čvrsto spojena sa štitićem.

Koliki je značaj kalemljenja očenjem?

Od svih načina kalemljenja kalemljenje očenjem se najviše primenjuje u rasadničkoj praksi. Njegove prednosti u odnosu na ostale načine su:

− omogućava masovnu proizvodnju voćnih sadnica;

− plemke se racionalno koriste (plemka sadrži samo jedan pupoljak);

− tehnika kalemljenja je jednostavna i omogućava visok radni učinak (dobro obučen kalemar dnevno okalemi oko 800 do 1000 podloga);

− ne zahteva upotrebu kalem voska;

− postiže se visok procenat prijema kalemova (oko 95 %);

− ako se kalem ne primi pri prvom kalemljenju, kalemljenje može da se ponovi u istoj sezoni (već posle 2−3 nedelje);

− dobijene sadnice su ujednačene i visokog kvaliteta;

− može da se vrši u dugom vremenskom periodu u toku vegetacije i u vreme kada u rasadnicima ima malo drugih važnih poslova.

Kada može da se vrši kalemljenje očenjem?

U zavisnosti od vremena kada se izvodi, razlikuje se očenje na mirujući i na budni pupoljak. Očenje na mirujući (spavajući) pupoljak vrši se u drugoj polovini leta (najčešće od 20. jula do 15. septembra). Tada se podloge još nalaze u periodu fiziološke aktivnosti, a plemke (pupoljci) su dobro razvijeni, zreli i u stanju su relativnog mirovanja. Ranije treba vršiti kalemljenje kržljavijih, debljih i starijih podloga i voćnih vrsta koje ranije završavaju vegetaciju jer kod njih pre dolazi do smanjenja kretanja sokova i prestanka odvajanja kore. Orijentacioni redosled kalemljenja podloga okulacijom na mirujući pupoljak po voćnim vrstama bio bi: sejanci raznih vrsta šljiva, sejanci kruške, sejanci oraha, sejanci trešnje, sejanci breskve, vegetativno razmnožene dunje, sejanci i vegetativno razmnožene jabuke, sejanci džanarike, sejanci magrive. Posle prijema, okalemljeni pupoljak ne kreće, već miruje do proleće. Tada se budi i od njega se do kraja vegetacije obrazuje snažan mladar. Ako je očenje izvršeno ranije, a bila je vlažna i topla jesen, okalemljeni pupoljak može da krene iste jeseni. To nije poželjno, jer jesenji mladari ulaze u zimu nedovoljno odrveneli, pa mogu da budu oštećeni od zimskih mrazeva. Okca za očenje mirujućim pupoljkom uzimaju se sa dugih i umereno debelih mladara, jer na takvim mladarima ima najviše dobro razvijenih pupoljaka. Mladare je najbolje skidati sa matičnih stabala u jutarnjim ili večernjim časovima jer je tada isušivanje tkiva najmanje. Odmah po odsecanju mladara lisne peteljke se krate na oko 1 centimetar da bi se smanjilo isušivanje pupoljaka. Mladari se vezuju po 50 komada u snopiće, obeležavaju etiketama, omotavaju vlažnim krpama i čuvaju u frižiderima ili hladnjačama do upotrebe.

Pre kalemljenja mladarima se odseca donji deo, na kojem su pupoljci slabo razvijeni i vršni deo na kojem su nedovoljno zreli. Očenje na budni pupoljak obično se vrši rano s proleća pupoljkom iz prethodne vegetacije kad se pokrenu sokovi u podlozi, odnosno kada kora na podlozi može da se lako odvoji od drveta. To je obično period od početka marta do kraja aprila. Letorasti koji služe da se sa njih uzimaju okca najbolje je da se skinu sa matičnih stabala u jesen, odmah posle opadanja lišća, da se vežu u snopiće od po 50 komada, obeleže etiketom i čuvaju u vlažnom pesku na temperaturi od 2−5 oS, da bi zadržali svežinu i da bi pupoljci ostali do momenta kalemljenja u stanju mirovanja. Letorasti se mogu uzimati i tokom zime kad nema mrazeva, sve do pred samo kalemljenje, vodeći računa da pupoljci ne krenu. U toplijim krajevima, kod breskve, koja se odlikuje brzim razvojem, očenje može da se vrši i u kasno proleće, obično u toku juna, pupoljkom iz tekuće vegetacije.

Posle prijema, iz okalemljenog pupoljka odmah počinje da se obrazuje mladar, koji u dobrim uslovima nege do kraja vegetacije dostigne normalnu razvijenost. Očenje na budni pupoljak ima daleko manji značaj za masovnu rasadničarsku proizvodnju u odnosu na očenje na mirujući pupoljak.

Pročitajte prethodni deo klikom ovde.

Zadaci za proveru znanja:

1. Koliki je značaj kalemljenja očenjem?

2. Kada može da se vrši kalemljenje očenjem?

3. Koje su prednosti kalemljenja kalemgrančicom?

4. Koji su nedostaci kalemljenja kalemgrančicom?

VOĆARSKI ALAT

Za uspešno kalemljenje potrebno je obezbediti sledeći alat: voćarske makaze, voćarski nož (kresač), voćarsku testericu, kalemarski nož, brus (belegiju) i kaiš za oštrenje.

Voćarska testerica

Voćarska testerica se upotrebljava pri skraćivanju debljih grana kod raznih načina kalemljenja kalemgrančicom, a naročito kod prekalemljivanja voćaka. Voćarska testerica treba da bude oštra i tanka, da bi ostavljala gladak rez.

Voćarske makaze

Koriste se za skidanje suvišnih grana sa podloga, skraćivanje podloga pri kalemljenju, skidanje mladara i letorasta sa matičnih stabala, skraćivanje lisnih peteljki na mladarima itd. Makaze moraju da budu oštre, da ne bi gnječile grančice pri sečenju i da se sečiva dobro spajaju, odnosno da „ne žvaću“. Oštrenje voćarskih makaza vrši se grubim kamenom, uglavnom sa spoljne strane sečiva.

Voćarski noževi (kresači)

Voćarski noževi imaju debele listove i savijenu oštricu i dršku. Ukoliko je list duži, deblji i više zakrivljen, utoliko je nož namenjen za grublje radove. Oštrenje se vrši sa obe strane lista, na grubom kamenu. Najčešće se koriste za čišćenje podloga od suvišnih grančica i za zaglađivanje preseka na podlogama posle pravljenja reza grubom testericom.

Noževi za kalemljenje

Postoji više tipova kalemarskih noževa od kojih su najvažnija sledeći:

− kalemarski noževi za kalemljenje očenjem,

− kalemarski noževi za kalemljenje kalemgrančicom i

− kombinovani kalemarski noževi.

Kalemarski nož za kalemljenje očenjem ima oštricu koja je na vrhu savijena da bi se olakšalo pravljenje „T“ ureza na podlozi. Pored toga ovaj nož ima i poseban dodatak za odvajanje kore na podlozi. Ovaj dodatak može da se nalazi na samom listu noža (u vidu izbočine na poleđini lista), ili je poleđina lista ravna, a dodatak je smešten na zadnjoj strani drške u obliku pljosnatog nastavka.

Kalemarski nož za kalemljenje kalemgrančicom ima ravnu ili malo savijenu oštricu i ravnu ili malo savijenu dršku. Oštrica mu je duža nego kod noža za kalemljenje očenjem.

Kombinovani kalemarski nož ima dug list i izrađuje se u više veličina. Oštrica mu je ravna ili malo savijena na vrhu. Sa leđne strane lista ima izbočinu za odvajanje kore. Pogodan je za kalemljenje očenjem, kao i za kalemljenje kalemgrančicom. Koristi se masovno u široj voćarskoj praksi.

Dobar kalemarski nož treba da pravi ravan i gladak rez, da se tupi što sporije i da se ne lomi lako pri jačem opterećenju. Da bi pravio ravan i gladak rez kalemarski nož mora da bude besprekorno oštar. Ukoliko je nožem moguće brijanje dlaka (proba se vrši na podlaktici) nož je dovoljno oštar za kalemljenje. Oštrenje kalemarskih noževa je složen postupak i zahteva primenu grubih i finih bruseva i posebnih kaiševa za oštrenje.

Pročitajte prethodni deo klikom ovde.

Zadaci za proveru znanja:

1.Šta čini voćarski alat?

2.Najvažniji tipovi kalemarskog alata ?

3.Koji je osnovni zadatak kalemarskog voska?

TEHNIKA KALEMLjENjA OČENjEM

Pripreme koje treba izvršiti pre početka kalemljenja očenjem

Za očenje treba pripremiti oštar kalemarski nož, bruseve i kaiš za oštrenjenoževa, materijal za vezivanje kalemova, krpe za brisanje podloga, vlažne krpe za umotavanje skinutih mladara sa kojih se uzimaju okca za kalemljenje i posude sa svežom vodom za kvašenje skinutih mladara.

Priprema podloga za kalemljenje očenjem

Sa podloge se voćarskim makazama, voćarskim ili kalemarskim nožem najpre uklone sve bočne grančice do visine od 15 centimetara. Da bi se kalemarski nož što manje tupio i da bi se sprečilo zagađivanje rana koje se stvaraju kalemljenjem, deo podloge na kojem će se vršiti kalemljenje treba očisti krpom od prašine, zemlje i drugih nečistoća .

Pravljenje „T“ ureza na podlozi

„T“ urez se pravi na glatkoj i ravnoj površini podloge, najčešće na visini od 5 do 10 centimetara iznad zemlje. Kod krivih podloga urez se pravi na unutrašnjoj strani krivine da bi voćka bila što pravija. „T“ urez se pravi tako što se najpre kora na podlozi zaseče poprečno u dužini od oko 1 centimetar, a zatim se od sredine tog reza vrhom noža zaseče drugi uzdužni rez prema dole u dužini 2−3 centimetra. Prilikom zasecanja kore, pritisak nožem ne treba da bude previše jak, već da omogući prosecanje kore do drveta.

Odvajanje kore od drveta na napravljenom „T“ urezu

Nakon izvođenja „T“ ureza, vrhom kalemarskog noža, ili posebnim dodatkom na njegovom vrhu, odvaja se lagano kora od drveta u vršnom delu reza, odnosno sa leve i desne strane na mestu gde se spajaju preseci. Na taj način olakšava se postavljanje pod koru štitića sa pupoljkom.

Pročitajte prethodni deo klikom ovde.

TEHNIKA KALEMLjENjA ENGLESKIM SPAJANjEM

Englesko spajanje je najvažniji načini kalemljenja kalemgrančicom, jer se brzo i jednostavno izvodi i daje visok prijem kalemova.

Pripreme koje treba izvršiti pre početka kalemljenja

Pre početka kalemljenja treba pripremiti oštar kalemarski nož, bruseve i kaiš za oštrenje noževa, materijal za vezivanje kalemova, krpe za brisanje podloga, vlažne krpe za umotavanje letorasta od kojih se režu kalemgrančice i posude sa svežom vodom za kvašenje letorasta.

Priprema podloga za kalemljenje

Sa podloge se voćarskim makazama, voćarskim ili kalemarskim nožem najpre uklone sve bočne grančice do visine od 15 centimetara. Da bi se kalemarski nož što manje tupio i da bi se sprečilo zagađivanje rana koje se stvaraju kalemljenjem, deo podloge na kojem će se vršiti kalemljenje treba očistiti krpom od prašine, zemlje i drugih nečistoća.

Izbor odgovarajuće podloge i kalemgrančice

Za kalemljenje engleskim spajanjem važno je da podloga i kalemgrančica imaju štosličniju debljinu. Optimalno bi bilo da ona iznosi oko 8 milimetara.

Pravljenje kosog reza na podlozi

Levom rukom, sa prstima okrenutim prema dole, drži se podloga. Pritom se ruka čvrsto oslanja laktom i podlakticom uz telo, a šaka se savije u zglobu od sebe, tako da osovina podloge bude paralelna sa ravninom grudi. Tako postavljena podloga treba da je udaljena od tela oko 10 centimetara. Desnom rukom drži se kalemarski nož, tako da palac ostaje slobodan. Donji deo oštrice noža položi se sa spoljne strane podloge na mestu gde će da se nalazi početak reza, a sa unutrašnje strane podloge (koja je bliže telu) naspram oštricom noža postavi se palac. Pri pravljenju reza palac je ukočen i kreće se paralelno sa oštricom noža. Kalemarski nož se vuče prema vrhu podloge, uz istovremeno povlačenje noža u stranu, tako da oštrica noža čitavom svojom dužinom učestvuje u pravljenju preseka. Pravilan presek treba da ima dužinu 1,5−2 puta veću od širine. To se postiže ako list noža pri pravljenju reza sa osovinom podloge ima ugao od 30−40 stepeni. Presek treba da bude izveden u jednom potezu, ravan i gladak.

Pravljenje jezička na podlozi

Podloga se drži čvrsto levom rukom sa presekom okrenutim prema kalemaru. Palac desne ruke, u kojoj je nož, postavlja se poprečno ispod preseka podloge i učvrsti tako da podupire podlogu. Sečivo noža postavi se na gornju trećinu preseka podloge i pravi zarez do blizu osnove preseka. Pravac ovog zareza treba da predstavlja sredinu između pravca osovine podloge i površine kosog preseka, tako da debljina jezička u njegovoj osnovi iznosi 1−2 milimetra, a dužina oko jedne trećine kosog reza. Pre nego što se nož izvuče, sečivo se malo iskrene da bi se vrh jezička odvojio od ostatka podloge.

Pravljenje kosog reza na kalemgrančici

Vrši se na isti način kao na podlozi, pri čemu treba voditi računa da se najniži pupoljak na kalemgrančici nalazi sa suprotne strane kosog preseka, u visini njegove gornje trećine.

Pravljenje jezička na kalemgrančici

Vrši se na isti način kao na podlozi.

Prekraćivanje kalemgrančice

Obično se praktikuje da se prekraćivanje kalemgrančice izvrši posle pravljenja kosog reza, jer je kosi rez lakše napraviti dok je kalemgrančica duža, ali to nije obavezno. Kalemgrančica se drži levom rukom tako da su joj pupoljci okrenuti prema gore. Pritom se rukama ne dodiruje kosi presek. Pupoljak iznad kojeg treba da se prekrati kalemgrančica treba da je okrenut prema kalemaru. Ispod tog pupoljka postavi se palac leve ruke. U desnoj ruci drži se nož i sečivo postavlja sa suprotne strane kalemgrančice na mestu koje se nalazi na polovini visine pupoljka iznad kojeg se vrši prekraćivanje. Nož se poteže prema sebi i malo koso prema gore, tako da se rez završi 2−3 milimetra iznad vrha pupoljka.

Spajanje podloge i kalemgrančice

Kalemgrančica se spaja sa podlogom tako da im se kambijumske zone što više poklope. Pritom se jezičci na podlozi i kalemgrančici utiskuju u odgovarajuće zareze, sa ciljem da se između podloge i plemke ostvari čvrsta veza. U slučaju da je podloga deblja, poklapanje kambijuma podloge i plemke vrši samo sa jedne strane preseka.

Vezivanje kalema

Vezivanje se vrši rafijom, plastičnim pantljikama, gumenim i polietilenskim trakama i sl. Vezivo se prvo omota 2−3 puta pri dnu preseka, ali tako da se omotavanjem zahvati i slobodni kraj veziva, u cilju njegovog pričvršćivanja za kalem. Zatim se vrši spiralno omotavanje veziva prema gore, sve dok se ne dođe do iznad preseka. Za vreme omotavanja ne sme se dozvoliti da se položaj kalemgrančice u odnosu na podlogu promeni. Ako se to dogodi, potrebno je ponovo uspostaviti njihov pravilan položaj. Kraj veziva se omota 1−2 puta oko poslednjeg kruga, zatim provuče (napravi omča) i zategne. Kalem je dobro uvezan kada blagim povlačenjem kalemgrančice u stranu ona ne menja položaj u odnosu na podlogu.

Premazivanje kalema kalemvoskom

Nanošenje kalemvoska vrši se četkicom ili malom špahlom, koja može da se napravi od kalemgrančice. Kalemvoskom se zatvara spojno mesto između podloge i plemke i premazuju rezovi na vrhu kalemgrančica koji nastaju pri njihovom prekraćivanju.

Svako treba da se oproba u kalemljenju. Može se probati kalemljenje na već oformljeno stablo, na neku njegovu granu za probu.

Kalemljenje očenjem na spavajući pupoljak vrši se u drugoj polovini leta, tj u periodu fiziološke aktivnosti podloge i kada je kalem grančica odnosno pupoljak oformljen, zreo i sposoban da u povoljnim uslovima krene i stvori letorast. Okalemljeni pupoljak ostaje u stanju mirovanja do proleća. Može se desiti da pupoljak krene i u toku jeseni ako je očenje obavljeno ranije, ako je bila vlažna i topla jesen i ako smo okulirali nešto ranije vrste koje imaju dužu vegetaciju. Ta pojava nije poželjna, jer mladi letorasti, ako ne sazru do zime, mogu u toku zime da izmrznu.

Priprema podloga za očenje

Oko 15-20 dana ili neposredno pred kalemljenje, potrebno je sa podloge odseći bočne grančice do visine očenja. Podloge posle čišćenja od grančica treba obavezno obrisati mekom krpom. Ponovno brisanje podloga vrši sam kalemar pred kalemljenje.

Priprema kalem grančica za očenje

Za kalemljenje na spavajući pupoljak biraju se jednogodišnje grančice, one koje su u toku ove sezone porasle, sa perifernog dela matičnog stabla. One se skidaju (odsecaju) neposredno pred kalemljenje. Nakon skidanja grana treba sa njih ODMAH poskidati lišće tako da se ostavi najmanje 1/3 lisne drške, još je bolje poskidati lišće pre odsecanja grana. Skidanje lista se može raditi tako što se noktom stisne lisna grančica i tako preseče.

Pre kalemljenja treba odseći donji i gornji deo grančice i koristiti pupoljke sa srednjeg dela grančice. Najbolje je zato uzimati dugačke i srednje razvijene mladare tj grančice.

Vreme kalemljenja očenjem

Očenje na spavajući pupoljak u našim uslovima vrši se u periodu od 20. jula do 15. septembra okvirno, što zavisi od specifičnih uslova sredine, vrste koju kalemimo i vremenskih prilika. Kalemljenje treba obaviti u jutarnjim i popodnevnim časovima kada temperature nisu iznad 25 stepeni celzijusa.

U navedenom periodu očenje treba početi kada se izvrše sve potrebne pripreme, kada podloga dostigne odgovarajuću debljinu (od 6 do 8 milimetara) i kada vidimo da su pupoljci na kalem grančicama sazreli.