Voćarski savetnik

Priprema komine od kajsija

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 20:56:35 +0000

Rakija je tradicionalno piće, međutim da bi bila vrhunskog kvaliteta i bezbedna za upotrebu moraju se pratiti uputstva korišćenjem saznanja do kojih se došlo naučnim radom i eksperimentima. Prvi korak ka pravljenju rakije je priprema komine.

Želja nam je da istaknemo da fermentacija mora biti anaerobna tj bez prisustva vazduha kao i da nije potrebno dodavati šećer, već selekcionisane kvasce koje nije ni teško nabaviti niti su skupi. Vodu je takođe nepoželjno dodavati iz više razloga a najočigledniji je podizanje PH vrednosti komine.

Celokupna priča je još dosta šira. Koriste se uređaji za merenje količine šećera u voću, za PH vrednost koja se namešta na idealnu prilikom punjenja bureta itd. Ovde će biti opisan postupak metodama i alatima koji su dostupni u svakom domaćinstvu.

Postupak pripreme komine od kajsija:

1. Higijena je jako važna, tako da je potrebno dobro oprati burad i iznutra i spolja.

2. Ubiru se potpuno zrele, najbolje prezrele kajsije jer one sadrže najveći procenat šećera, mogu se skupljati i opale ali ne uzimati natrule ni zelene, opale je potrebno i oprati.

3. Povade se koštice iz kajsija obavezno jer ako se ne povade rakija bude kisela i stvara se otrovna cijanovodonična kiselina. Koštice osušiti dva dana pa sačuvati za jelo, sadrže B17 vitamin i antikancerogene su. Ne smeju da se peru ili pokisnu niti da se suše duže od 2 dana. Prilog o tome je u pripremi.

4. Kajsije se ne dodaju u bure već se drže u kofama ili drugim prigodnim posudama, bure se puni odjednom.

5. Kad se sve očiste, kajsije se pasiraju da bi se dobilo više alkohola, barem ručno da se pokida kožica, najbolje bi bilo mlinom koji može da se podesi tako da ne moraju ni da se vade koštice ručno već ih mlin sam odstranjuje.

6. Zagreje se voda na 32-35 stepeni, voda treba da je kupovna flaširana ili obična iz česme koja je odstojala 24 sata.

7. U širu posudu se sipa voda i selekcionisani kvasac, količina je obično 20 grama na 100 kilograma voća, pratiti uputstva proizvođača. Kvasac se hidrira samo 20 minuta, nikako duže, da bi opstao duže mora se dodati sok od komine nakon tih 20 minuta.

8. U drugu posudu se sipa hrana za kvasce koja se obično stavlja duplo više, znači 40 grama na 100 kilograma voća. Ona se rastvara sokom od komine a ne vodom.

9. U posudu sa kvascem se dodaje po malo soka iz komine da bi se temperatura kvasca izjednačila sa kominom, razlika u temperaturi ne sme biti veća od 5 stepeni.

10. Počinje se sa punjenjem bureta, kofa po kofa. Nakon svake kofe se dodaje malo kvasca i malo hrane pa se lagano promeša.

11. Bure se puni do 70-80% zapremine, nikako više jer će se komina podići i blago zapeniti kada krene proces, pa može doći do toga da bure pokipi.

12. Stavlja se kesa na bure zbog boljeg dihtovanja poklopca, fermentacija se radi anaerobno, vazduh ne sme ući u bure, bure se ne otvara do kraja procesa ali gas mora da izlazi i to će biti kroz crevo. Na kesi se probuši rupa za crevo.

13. Kroz rupu na poklopcu se provlače crevo i žica na kojoj će visiti čarapa sa 10ak kesica vinobrana umočena u rastvor limuntusa, koja služi da vinobran iz nje dezinfikuje prazan prostor između komine i poklopca. Crevo mora biti što višlje da ga pena ili komina koja će se podići ne bi zapušili.

14. Crevo se stavlja u posudu sa vodom u koju se sipa vinobran. Poenta je da gas može da izlazi a da vazduh ne može da uđe. Umesto creva može se kupiti vranj.

15. Nakon nekoliko sati kreće reakcija. Komina počinje da vrije. Obratiti pažnju da gas izlazi kroz crevo, da se bure ne nadima. Nakon 24 sata, reakcija se smiruje.

Kad se komina skroz smiri počinje se sa pečenjem, svakim danom opada kvalitet pa ne treba puno čekati. Okvirno to je 10 do 14 dana. Bure mora biti u hladovini, nikako na suncu, idealno bi bilo da temperatura komine ne prelazi 18-20 stepeni.

The post Priprema komine od kajsija appeared first on Voćarski savetnik.

Postupak pečenja (destilacije) rakije od voća

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 20:25:01 +0000

Za početak moramo napraviti kominu od voća, postupak za to je opisan u tekstu Priprema komine od kajsija.

Dalje je potrebno da se upoznamo sa uređajem za destilovanje, odnosno sa kazanom i njegovim elementima.

1. Kotao (kazan) – sastoji se od ložišta, dela za kominu i kape

2. Cev za paru

3. Hladilo (tabarka)

Ložište kazana može biti na drva, plin ili struju. Na drva je najteže kontrolisati jačinu vatre, generalno se za jaku vatru u početku koriste tanja drvca, a kasnije za laganu deblje cepanice, smanjivanje vatre po potrebi se može raditi sa plastičnom flašom u kojoj je voda a njen čep izbušen iglom tako da ima rupice, pa se vodom prska po vatri da bi se smanjila njena jačina.

(komentar od gospodina Miroslava Jelića: „Treba što manje koristiti vodu prilikom kontrole vatre u ložištu jer se tako kali metal i dolazi do bržeg propadanja ložišta,znam iz ličnog iskustva“)

Merenje jačine rakije se radi u prihvatnoj posudi ili na luli tj mestu gde rakija izlazi iz hladila. Treba obratiti pažnju kad se spominje merenje jačine, na koje se merenje tačno misli.

Za voćne rakije se generalno navodi raspon od 65 do 72 vol % alkohola, u prihvatnoj posudi, mada je retko voće kod koga se ide na ovih 65, kao što se i na ova 72 ide jedino kod loze, nego je to najčešće kao i kod kajsije 68 do 70 stepeni. Ovo je jačina koja se hvata ako se želi dobiti vrhunska rakija koja sadrži sve arome, kasnije se ona razblaži demineralizovanom vodom. Rakija koja dalje izlazi se može hvatati u novi sud i takođe normalno koristiti ali je to rakija drugorazrednog kvaliteta.

Postupkom destilacije sirovine tj. prevrele komine sa ciljem dobivanja sirove ili „meke“ rakije kotao se sme puniti do najviše 70 % njegovog deklarisanog obima. Gornji prostor kotla od oko 30 % je potrebno ostaviti praznim kako ne bi došlo do toga da komina prekipi nakon početka ključanja. U nekim slučajevima kada se destiliraju sirovine koje su sklone penjenju, na primer vinski talog, potrebno je napuniti kotao samo do polovine obima kotla. U slučaju da se komina jako peni najbolje je koristiti sredstvo protiv penjenja (pri upotrebi takvog pripravka treba slediti uputstva proizvođača). Ako su sirovine guste, na primer komina krušaka, komina grožđa ili talog od vinskog kvasca, potrebno je dodati oko 20-30 % vode tj. 20-30 litara vode na 100 kg komine. Potrebno je često promešati prevrelu kominu pre ulivanja u kotao, jer bi moglo doći do toga da se kruti i tekući delovi gotovo odvojeno destiliraju. To bi sigurno vodilo do nagorevanja krutih delova komine. U nekim se krajevima sirovine koje sadrže relativno malo alkohola, na primer prevrela komina grožđa ili voćna komina (komina koje je ostala nakon odvajanja voćnog vina), razređuju sa sirovom ili „mekom“ rakijom (koja sadrži oko 20 % alkohola) koja se dobila prethodnom destilacijom komine.

Potrebno je razrediti vodom i tzv. klobuk ili kapu koji čine kruti delovi komine i talog odnosno gusti deo na dnu kazana. U kotlovima koji nemaju mešalicu, pre destilacije se na dno kotla postavi rešetka, najčešće od bakra ili nerđajućeg čelika. Uobičajeno je rešetka ispupčena, s rupama i nogicama, tako da tekući deo komine može prolaziti, a čvrsti delovi komine ostaju na rešetci. U slučaju da kotao nema mešalicu ili rešetku može se na dno staviti i sloj peska.

Sama destilacija treba trajati oko 2-3 sata i treba je u pravilu provoditi polagano. U početku se može zagrejavati nešto jače do oko 70 °C, ali treba paziti da se grejanje kotla smanji pre nego komina proključa kako ne bi došlo do snažnog kipljenja komine. Hlađenje treba biti tako namešteno da je hladilo u gornjoj trećini toplo, u sredini mlako, a u donjoj trećini hladno.

Ako se želi dobiti destilat s izraženom aromom voćne vrste, nužno je destilaciju provoditi lagano. Jačina destilata na izlazu iz hladila zavisiće od sadržaja alkohola u komini koja se destilira kao i od konstrukcije samog uređaja za destilaciju. Osim od ovih faktora, jačina destilata na izlazu iz hladila zavisi i od voćne vrste. Kako destilacija napreduje, prevrela komina sadrži sve manje alkohola, tako da koncentracija alkohola u destilatu na izlazu iz hladila pada. Kad jačina tj. koncentracija alkohola u destilatu padne na oko 2-3 vol. % alkohola, dalja se destilacija više ne isplati, pa se destilacija prekida.

Od 100 litara prevrele komine dobije se oko 25 litara sirove odnosno „meke“ rakije (jačine od 25 vol. %). U praksi od komina voća i grožđa dobije se sirova odnosno „meka“ rakija jačine oko 10-20 vol. % alkohola. Tako dobivene sirove odnosno „meke“ rakije od voća i grožđa moraju se ponovo destilirati kako bi se dobile rakije „prepečenice“ jačine oko 37,5% vol do 45 % vol alkohola.

Prva destilacija

Osnovni cilj prve destilacije je odvojiti isparljive od neisparljivih tvari. Zagrejavanjem komine isparavaju isparljive tvari, čije pare prelaze u cev i dalje u hladilo. Tamo se hlade i kondenzuju (pretvaraju u kapi). Zagrejavati treba lagano, da destilacija ne bude nagla i da destilat počne polako da izlazi. To se postiže smanjivanjem grejanja pre nego voćna komina počinje kipeti. Temperatura od 70 °C do 80 °C brzo se postiže, a zatim se vrlo polako dalje zagrejava. To je vrlo važno da bi se alkoholu, a naročito pojedinim aromama, dalo dovoljno vremena za isparavanje.

Prvi destilat ima visoku koncentraciju alkohola od 40 do 60 vol. %, a zatim je sve razređeniji. Smatra se da je destilacija sirovog destilata završena kada sadržaj alkohola u sirovom destilatu ne iznosi više od 2-3 vol. %. Da bi se cela količina alkohola isterala iz komine, tj. sadržaj alkohola u komini pao na nulu, bilo bi potrebno utrošiti puno vremena i energije, a to se u praksi ne isplati. U praksi se javljaju teškoće u očitavanju završetka destilacije jer se alkoholometrom, čija je podela do 100 vol. %, teško mogu tačno očitati vrednosti od 2 do 3 vol. %, tj. ustanoviti završetak destilacije. Zbog toga se preporučuje nabaviti dodatno i alkoholometar s podelom lestvice od 0 do 10 vol. % alkohola, pomoću kojeg će se završetak destilacije moći lako ustanoviti.

Količina dobivenog sirovog destilata uobičajeno iznosi od 1/4 do 1/3 količine voćne komine. Za prvu destilaciju potrebno je najmanje dva sata, ali to zavisi od obima kotla i vrste uređaja za destilaciju.

Sirovi destilat sadrži uglavnom alkohol i vodu, te poželjne i nepoželjne aromatske i druge tvari, na primer patočno ulje i acetaldehid. Obično je sirovi destilat mutan i neugodnog mirisa. Pri destilaciji većih količina voćne komine u sirovi destilat najbolje je u prvoj fazi predestilirati celu kominu u sirovi destilat. Nakon toga potrebno je dobro očistiti uređaj za destilaciju i preći na ponovljenu destilaciju sirovog destilata.

Ponovljena destilacija – prepek (složeno pečenje, druga destilacija)

Svrha ponovljene destilacije je poboljšanje kvaliteta sirovog destilata i povećanje koncentracije alkohola. Poboljšanje kvaliteta se postiže odvajanjem sastojaka iz sirovog destilata neugodnog mirisa i ukusa te odvajanjem poželjnih aromatskih tvari od nepoželjnih.

Odvajanje tvari provodi se frakcijskom destilacijom, tj. odvajanjem destilata u prvi (l-tok) odnosno prvenac, srednji (II-tok) odnosno srce i zadnji tok (lll-tok) odnosno patoka.

Najviše je nepoželjnih tvari u prvom (l-toku) i zadnjem (lll-toku) toku. Za dobivanje konačnog destilata u kotao se ulije odgovarajuća količina sirovog destilata tj meke rakije. Nikako se ne treba dodavati voda.

Pri ulivanju u kotao treba paziti da otvorena vatra ne dopre do destilata jer on odmah plane. Kao što je pri prvoj destilaciji potrebno polako zagrejavanje, pri ponovljenoj destilaciji treba zagrejavanje provoditi još polaganije i to tako da tek nakon otprilike jednog sata destilat počne da kaplje iz hladila, kap po kap ili vrlo laganim mlazom.

Najveći deo nepoželjnih tvari nalazi se u l-toku. Zbog toga je potrebno l-tok odvojiti od srednjeg, II-toka. Količina l-toka dosta zavisi od kvaliteta voćne komine i to je oko 3 % od ukupne količine destilata. I-tok je obavezno baciti ili upotrebiti za druge svrhe u domaćinstvu, nikako ga ne stavljati u piće jer on sadrži visok procenat otrova u vidu metil alkohola. Može se sačuvati zajedno sa patokom za novi prepek rakije lošijeg kvaliteta koja se može upotrebiti za pravljenje likera i slično. Nije moguće tačno ustanoviti tačan prelaz iz l-toka u ll-tok, zato je najbolje organoleptički tj. metodom probanja ukusa destilata ustanoviti da li je završeno odvajanje l-toka. Odvajanje prvog toka može se provesti tako da se odvojeno hvata l-tok u pet do šest većih čaša od po 2-3 dl, koje se redom označe brojevima. Nakon što su sve čaše napunjene, nastavi se hvatati drugi tok i to u posebnu posudu.

Manja količina ohlađenog destilata iz svake pojedine čaše (oko 1/4 dl) razredi se s 1,5-2 puta većom količinom vode u čašici od 1/2 dl i proba ukus na promenu ukusa redom, počevši od zadnje čaše. Na taj se način utvrdi u kojim je čašama destilat lošeg mirisa i ukusa. Te čaše se odvoje, a ostale čaše u kojima je destilat dobrog mirisa i ukusa se izliju u posudu za hvatanje drugog toka. Čim se probanjem utvrdi da je miris i ukus destilata dobar, hvata se dalje srednji (II) tok u posebnoj posudi i to tako da se mogućnost pristupa vazduha smanji na najmanju moguću meru. Srednji tok počinje jačinom destilata od 70 do 80 % alkohola. U njemu su većinom poželjni sastojci i poželjne arome. U tom razdoblju naročito je važno da se zagrejavanje provodi vrlo polagano.

Kraj srednjeg toka i početak zadnjeg toka takođe nije moguće potpuno tačno odrediti. Zbog toga je ponovo najbolje organoleptički tj. metodom probanja ukusa odrediti prelaz iz srednjeg u zadnji tok. Pri tome je potrebno i određeno iskustvo. Smatra se da kada jačina srednjeg toka padne kod rakija od šljiva ili trešanja na oko 50 vol. % alkohola, a kod rakija od jabuka i krušaka na oko 45 vol. % alkohola, da je tada potrebno prestati hvatati srednji tok te se u drugu posudu počinje hvatati zadnji tok. Ako se metodom probanja ukusa utvrdi da je kvalitet destilata još uvek dobar, može se nastaviti hvatati srednji tok. Jačina ukupne količine srednjeg toka iznosi na kraju od 60 do 70 vol. % alkohola.

Važno je znati da kad jačina alkohola u srednjem toku pada ispod 42 vol. %, dolazi do pojačane koncentracije nepoželjnog patočnog ulja u srednjem toku. Čim se metodom probanja ukusa utvrdi u srednjem (II) toku prisutnost patočnog ulja ili drugih sastojaka iz zadnjeg (III) toka, treba početi s hvatanjem zadnjeg (III) toka. Tada se može početi s nešto bržim zagrejavanjem, tako da zadnji tok treba hvatati sve do pokazivanja jačine destilata od 4 do 5 vol. % alkohola. U zadnjem toku nalazi se najveća količina patočnog ulja neugodnog mirisa i ukusa. Količina zadnjeg toka je pri ponovljenoj destilaciji nešto manja, tj. oko 15% od ukupne količine. Prosečni sadržaj alkohola u zadnjem toku iznosi oko 20 vol. %. Da bi se postiglo što bolje iskorišćenje na alkoholu i iskoristile arome koje još postoje u lll-toku, neki pomešaju zadnji (III) tok s prevrelom kominom za sledeće pečenje (destilaciju).

Time je postupak destilacije rakije završen. Dobiveni destilat se zavisno od vrste rakije prepušta procesu dozrevanja (odležavanja) ili se odmah razredi demineralizovanom vodom (nikako običnom, bilo sa česme, bilo kupovnom) na traženu jačinu (uobičajeno 40-42 vol. % alkohola).

U ovom tekstu su korišteni prepravljeni i dopunjeni delovi iz knjige „Rakije, whisky i likeri“ od Miroslava Banića.

Citat jednog velikog poznavaoca materije (član Geber odnosno Bistrica sa internet foruma)

„Odvajanje frakcija u destilaciji, ili kraće rećeno rezanje, je nešto za šta vidim da imaš usvojene dobre okvire u jačini rakije. Ono se u stvari radi organoleptički, mirisanjem i probavanjem, ali tako da iz ovih zadanih okvira ne izlaziš. Ja radim po principu vrhunskog kvaliteta, probavam i zadržavam u rakiji sve dok osjetim da je aromatična, odnosno dobra. Prekidam to raditi, ne kada osjetim nešto što je loše, nego onda kada to kvalitetno i aromatično gubi intenzitet i postaje bezizražajno ili ralativno neutralno. To ti je upravo na okvirnih 68 stepeni u prihvatnoj posudi. Da bi se to organoleptički radilo na luli kazana potrebno je i iskustvo. Može se steći u određenoj mjeri i na par kazana kvalitene rakije. Uhvati sada ovih 68, i to je to. Prvenac hvataj samo u prepeku od 0,6% do maksimalno 1% zapremine meke rakije stavljene u kazan, jer pretpostavljam da si imao dobru kajsiju i da ništa po lošem nije krenulo u fermentaciji. Prvenac u stvari isto organoleptički ide po mirisu, ali se treba naviknuti na njega. Probaj ovo nešto jednostavnije, iako i za to treba određeno iskustvo. Ako ništa, malo treniraj. Kada skineš ono što se mora skinuti čak i kod idealnog voća i u idealnim uslovima fermentacije, a to je 0,6%. Nakvasi vrh prsta onim destilatom što izlazi na lulu. Obriši ga na zadnjem dijelu jezika, bliže grlu, i sačekaj desetak sekundi. Dok osjetiš resko, prodorno, gorko, peckavo ili paleće, u pitanju je prvenac.

Već sam nešto pisao za treniranje degustacije i prepoznavanje kvaliteta i načina rezanja frakcija na kazanu. Malo prilagođena situacija tvom kazanu.

Skineš rakiju na 68 stepeni u prihvatnoj posudi. Iz nje uzmeš uzorak rakije. Prije toga na jačini u prihvatnoj posudi od 70-71 stepen uzemeš malo za degustaciju. To ti je uzorak 1. Nakon toga u praznu posudu uhvatiš negdje oko 4-5 litara destilata. Za kazan od cca. 100 litara meke rakije, nepoznate ali ovako prikazane okvirne jačine stavljene meke rakije. Nakon toga u neku čašu posebno uhvatiš malo onog što izlazi na luli. Prvo uzmeš ono uhvaćeno na luli, pomirišeš i probaš, kako bi vidio šta je u stvari patoka i mogao prepoznati patočni miris i ukus, bez obzira što mnogi i ne pomišljaju da nešto tako nazivaju patokom. Jednu manju količinu iz te uhvaćene 4 litre u tačnoj zapreminskoj proporciji pomiješaš sa uhvaćenom pravom i tvojom rakijom. To ti je uzorak 2. Sve sam to uradio i dao prijatelju, koji nema baš nekog iskustva, da ocijeni. Stavio sam prvo dvije čašice jednu pored druge, uzorak 2 i uzorak rakija, i tražio da odbaci lošiju rakiju. Nije mu trebalo ni nekoliko sekundi da ovaj uzorak 2 odbaci kao neprihvatljiv, zbog lako uočljivog prisutnog patočnog mirisa i ukusa, i vidno oslabljene arome i tijela, punoće, rakije. Nakon toga je išla degustacija uzorka 1 i uzorka rakija. Tu mu je bilo malo teže, ali kada sam mu objasnio šta da gleda odmah je u drugoj degustaciji odbacio jedinicu. Bez obzira što u sebi nije sadržavala ništa loše bila je pomalo agresivna i peckava, pomalo stršeća, i pomalo tanka-nepuna, za razliku od rakije koja je bila izraženo aromatski bogata, raskošna, punog tijela i zaokružena, izbalansirana…Ovo sve radiš na originalnoj jačini svakog uzorka ali ga uzimajuči na vrh jezika u dovoljnoj mjeri da osjetiš arome ali u stvari u jako maloj količini kako ti jačina rakije ne bi neutralisala receptore na jeziku i u usnoj šupljini, jer će tu jačinu ublažiti pljuvačka iz usta. Jednostavnije je, a što i preporučujem, da je odmah za potrebe degustacije jednokratno svedeš matematičkim izračunom jačine rakije na pitku jačinu, i to sve na istu. Onda je možeš normalno probavati. Jedino moraš malo zanemariti zamućenje tako izazvano, i malo onaj zadnji efekat nakon što rakiju progutaš, i nakon što osjetiš arome ide nešto malo peckavo i pomalo metalno kao neka pozadinska mineralnost kod izuzetno dobrog bijelog vina. To je posljedica nepravilnog svođenja na pitku jačinu.

Prvenac i patoku ne moraš baciti nego ih pomiješaj i ostavi dok ne nakupiš količinu za jedan kazan prepeka. Možeš i za godinu, dvije. Njihovim prepekom, na isti način uz malo jači prvenac, ćeš dobiti rakiju, doduše drugorazrednog, odnosno nižerazrednog kvaliteta. Nema u njoj ništa posebno loše ali nema ni blizu onog dobrog kao u pravoj rakiji. Više je neutralna pa time i podesna za raznorazne likere i sl.

Snaga rakije koja bi se trebala uhvatiti, a da u sebi ne nosi grešku i da ima maksimalno izraženu aromatičnost, ugrubo zavisi od: sorte i kvalitete voća, načina prerade, fermentacije i destilacije. Da i ne govorimo kako je jačina rakije jedan od najvažnijih faktora njenog dozrijevanja. U destilaciji je zbog kvaliteta buduće rakije jako bitna jačina meke rakije koja se stavlja u kazan i ona kod kajsije mora biti u rasponu od 25 do 28 stepeni. Bitna je i brzina destilacije i ona bi trebala biti 5 litara na sat na 100 litara meke rakije koja se stavlja u njega. Za voćne rakije se generalno navodi raspon od 65 do 72, u prihvatnoj posudi, mada je rijetko voće kod koga se ide na ovih 65, kao što se i na ova 72 ide malte ne jedino kod loze, nego je to najčešće kao i kod kajsije 68-70 stepeni.

Ako hoćeš da se uvjeriš u ovo što navodim, uzmi iz ove priče četiri dobivena uzorka rakije i uporedi ih. Razlika je lako prepoznatljiva i ne treba biti degustator da bi se uočila. Sve to možeš uraditi samo na jednom kazanu prepeka, normalno uz skidanje prvenca. Kada u prihvatnoj posudi snaga rakije bude 68 stepeni izvadi iz nje jednu malu količinu koja ti je dovoljna za dvije do tri degustacije. Nastavi dalje prikupljati rakiju u istu posudu dok sada u njoj bude 65 stepeni i uradi isto, tako i na 60 i 55 stepeni. Sve uzorke ostavi da kao takvi odleže bar mjesec, dva, i nakon toga u par navrata ih razblaži destilovanom vodom, tako da ih sve svedeš na istu pitku jakost. Nakon toga ih eventualno filtriraj da ne budu mutni nego prozirni, ako te mrzi čekati da se sami izbistre. Ako sada kod ovakvih uzoraka kreneš u degustaciju i upoređenje, redom od one uhvaćene na 55 prema 68, i ne otkriješ ne samo razliku u kvalitetu nego i jedan novi svijet aroma u svakoj narednoj čašici, a stalo ti je do kvaliteta, onda moraš dobro razmisliti o slijedećem i to redom koji sam nabrojao.

Sorta i kvalitet voća, trenutak berbe, način prerade, uslovi fermentacije, kvalitet i održavanje kazana i način vođenja destilacije. Ako ti je sve navedeno samo solidno i prosječno, sigurno ćeš biti u poziciji iz uvodnog dijela teksta.

Ne treba ti niko davati odgovor na tvoje pitanje, i ništa savjetovati, sam probaj, uporedi i odluči.“

The post Postupak pečenja (destilacije) rakije od voća appeared first on Voćarski savetnik.

Simptomi količine hranljivih elemenata

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 20:15:28 +0000

Na uzgoj voća podjednako loše odražava se i višak i manjak makro i mikro elemenata. Poželjno je da znamo da prepoznamo simptome. Kod hranljivih elemenata postoji i antagonizam, odnosno neki elementi se ne slažu sa drugima, a dešava se i da jedni blokiraju druge na način da ih biljka ne može iskoristiti.

Elementi se dele na makroelemente i mikroelemente.

Makroelementi:

Azot

Manjak azota prouzrokuje slab vegetativni prirast, kratke i tanke mladare, sitno i bledozeleno lišće, slabije razgranjavanje, lako otpadanje plodova uskoro po zametanju (junsko) i raniji završetak vegetacije i sazrevanje plodova. Pojačana je osetljivost prema mrazu, bolestima i štetočinama.

Višak azota izaziva preteranu bujnost.Voćke imaju produženu vegetaciju u jesen, usled čega mladari do zime ne sazru dovoljno, pa lako izmrzavaju u slučaju niskih temperatura. Plodovi kasnije sazrevaju, lošijeg su kvaliteta i teže se čuvaju.

Fosfor

Manjak fosfora usporava stvaranje cvetnih i lisnih pupoljaka, kao i razvoj mladara. Novo lišće je uspravno, tamnije zeleno i ne dostiže normalnu veličinu. Kasnije lišće dobija ljubičastu nijansu (crvenkastu), naročito peteljka i nervatura bliže njoj, što je izraženije za vreme hladnijih proleća i leta. Pri vrhu mladara nekad ostane samo po par listića sa purpurnim nijansama. Plodovi su neugledni i nedostaje im čvrstina.

Višak fosfora ne utiče negativno na biljke, ali može izazvati manjak cinka. Previše fosfora još inhibira usvajanje kalcijuma, magnezijuma, bora, gvožđa i bakra.

Kalijum

Manjak kalijuma prouzrokuje pojavu sitnog lišća, uzanog i žućkasto zelene boje, koje je docnije po obodu mrko (crvenkastobraon), naborano po sredini. Osušeni deo lista se uvija prema licu lista, a zatim se kovrdža i otpada. Izumiranje počinje od vrha. Plodovi su sitniji, slabije obojeni i sa manje šećera. Meso plodova je sunđerasto ili drvenasto. Otpornost prema mrazu, bolestima i štetočinama je umanjena. Na manjak kalijuma najosetljivije su kruška i šljiva, zatim malina, pa ogrozd i jabuka. Kod jagodastog voća ispoljava se u pojavi mrke boje na lišću.

Višak kalijuma, prema dosadašnjim saznanjima, ne utiče negativno na voćke. Previše kalijuma inhibira usvajanje kalcijuma.

Kalcijum

Manjak kalcijuma izaziva smolotočinu, posebno kod koštičavih voćaka (breskva, trešnja i sl.) i kruške, a kod jabuka i krušaka dolazi i do pojave ožegotina po obodu lista. Višak kalcijuma izaziva hlorozu (žućenje lišća), naročito kod kruške na dunji. Žuto lišće se najviše javlja na vrhovima mladara. Previše kalcijuma inhibira usvajanje fosfora, kalijuma i magnezijuma.

Magnezijum

Manjak magnezijuma prouzrokuje hlorozu u vidu žutih mrlja, koje se na lišću šire od središnog nerva prema obodu. Kasnije ovi delovi lišća dobiju rđastu boju, izumiru i lišće otpada idući od osnove prema vrhu (usled manjka kalijuma otpada od vrha prema osnovi). Plodovi ostaju na voćkama i posle otpadanja lišća. Manjak magnezijuma se najviše ispoljava kod jabučastog voća. Višak magnezijuma izaziva znake manjka kalijuma. Previše magnezijuma može delovati i toksično na neke organe voćke, posebno na mlado lišće. Previše magnezijuma inhibira usvajanje kalcijuma.

Sumpor

Manjak sumpora može se odraziti na slabiji razvoj korenovog sistema, ali do toga obično ne dolazi jer sumpora ima dovoljno u svim zemljištima, a često se nalazi i u mnogim đubrivima i pesticidima. Višak sumpora prouzrokuje promene – povrede na lišću i plodovima, naročito kod agruma, i to samo na kiselim zemljištima. Previše sumpora inhibira usvajanje kalcijuma i magnezijuma.

Mikroelementi:

Gvožđe

Manjak gvožđa izaziva hlorozu lišća. Lišće je obično bledožuto i znatno sitnije, dok su nervi i dalje zeleni. Hloroza se posebno često javlja kod dunje i u voćnjacima na teškim zemljištima alkalne reakcije.

Višak gvožđa nije pokazao negativan uticaj na voćke. Previše gvožđa inhibira usvajanje fosfora.

Bor

Manjak bora izaziva pojavu sitnog lišća u vidu rozete na vrhovima mladara i sušenje samih vrhova, a često i celih grana na periferiji krune. Oštećenja na kori i plodovima imaju izgled sličan oštećenju od fuzikladijuma, naročito kod jabuke i kruške. Višak bora deluje štetno. Kod šljiva je zapaženo sušenje mladara. Na deblima dolazi i do pucanja kore, a na peteljkama do pojave plutastih tkiva – mesta. Na plodovima se pojavljuje tamnjenje epidermisa ispod pega (kod jabuke) ili mrtvih plutastih pega u mesu ploda ispod pega (kod kruške).

Mangan

Manjak mangana utiče na menjanje boje lišća, koje postaje prošarano flekama različite boje. Voćke imaju manji broj listova, koji su hlorotični između nerava. Manjak mangana se javlja samo na alkalnim zemljištima.

Višak mangana na zemljištima kisele reakcije može da izazove nekrozu kore.

Cink

Manjak cinka izaziva sušenje vrhova mladara, skraćivanje internodija i pojavu zakržljalih listova u rozetama. Između glavnih nerava lišće dobija žućkastu boju, kovrdža se i postepeno suši. Na manjak cinka posebno su osetljive jabuka, kruška, šljiva, trešnja, kajsija i orah. Plodovi su im nejednaki po veličini, a često i deformisani.

Višak cinka, prema dosadašnjim saznanjima, nema negativan uticaj na voćke.

Bakar

Manjak bakra prouzrokuje promenu vršnih listova, koji se vitopere, savijaju naviše, suše i otpadaju idući od vrha prema osnovi mladara. Manjak se najčešće javlja na zemljištima koja imaju dosta organske materije (treset i slično).

Višak bakra, koliko je do sada poznato, nema negativan uticaj.

Molibden

Manjak molibdena, prema dosadašnjim saznanjima, ne deluje štetno na voćke. Ipak, u slučaju da ga nema dovoljno u zemljištu voćke se mogu prskati natrijum-molibdatom u koncentraciji 750-1000 ppm (mg na 1 kg suve materije).

Visok pH (bazno zemljište) inhibira usvajanje gvožđa, cinka i bakra.

The post Simptomi količine hranljivih elemenata appeared first on Voćarski savetnik.

Osnove analize zemljišta

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 20:06:13 +0000

Potrošnja hranjivih supstanci u zasadima drvenastih voćaka u rodu zavisi od mnogih činilaca a pre svega od vrste, sorte i podloge, gustine zasada, visine prinosa, starosti voćnjaka i drugo.

Za normalan život voćaka neophodno je 16 biogenih elemenata:

ugljenik(C), kiseonik(O), vodonik(H), azot(N), fosfor(P), sumpor (S), kalijum (K), kalcijum (Ca), magnezijum (Mg), gvožđe (Fe), bor (B), cink (Zn), mangan (Mn), molidben (Mo), bakar (Cu) i kobalt (Co).

Pre unošenja dodatnih količina ovih elemenata, analizom treba ustanoviti njihovo prisustvo u zemljištu.

Unošenje većih količina od onih koje su biljkama zapravo potrebne nepotrebno povećava troškove proizvodnje, a može dovesti i do opadanja kvaliteta ploda, pojave toksičnosti i nedostataka nekih drugih elemenata.

Kalcijum-karbonat

Ovaj sastojak zemljišta ima značajnu ulogu kod primene organskih i mineralnih đubriva. On utiče na dejstvo unetih đubriva, i direktno i indirektno, jer svojim prisustvom utiče i na promenu pH-vrednosti. Njegovo prisustvo u zemljištu ima poseban značaj u primeni fosfornih đubriva i nekih mikro elemenata. On često ograničava proizvodnju, izazivajući nedostatak nekih neophodnih mikroelemenata (gvožđa, cinka i dr.). Takođe višak kalcijum-karbonata štetno deluje na pristupačnost kalijuma voćkama jer smanjuje njegovu aktivnost u zemljištu.

Prema sadržaju kalcijum-karbonata, zemljišta se grupišu u četiri grupe:

– beskarbonatno (0%)

– slabo karbonatno (0-5%)

– srednje karbonatno (5-10%)

– jako karbonatno (>10%)

Za voćarsku proizvodnju pogodnija su zemljišta sa što manjim sadržajem kalcijum-karbonata.

Reakcija zemljišta ima velikog značaja za preporuke primene đubriva. Ona utiče i na izbor đubriva, njihove doze i drugo. Slaba plodnost kiselih zemljišta uzrokovana je, pre svega, visokim sadržajem H, Al, Fe i Mn jona i nedostatkom ili smanjenom pristupačnošću Ca, Mg, P i nekih mikroelemenata u adsorptivnom kompleksu zemljišta.

Na osnovu pH vrednosti, zemljišta su po deljena u pet grupa:

– alkalna >7,20 pH

– neutralna 6,51-7,20

– slabo kisela 5,51 – 6,50

– kisela 4,51 -5,50

– jako kisela <4,50

Optimalne pH vrednosti za uspevanje pojedinih voćnih vrsta su:

– jabučasto 5,2-7,7

– koštičavo 5,7-7,7

– jezgrasto 6,0-7,0

– jagodasto 5,1-6,5

Voćne vrste bolje uspevaju na zemljištu sa slabo kiselom do blago alkalne reakcije.

Niska pH vrednost može biti prirodna osobina zemljišta ili posledica stalne primene kiselih azotnih đubriva. U starijim voćnjacima pH je niža zbog primene đubriva kisele reakcije.

Humus je značajan sastojak zemljišta, jer predstavlja izvor hranljivih materija i faktor za očuvanje plodnosti zemljišta. Njegovom mineralizacijom u zemljišni rastvor prelaze hranljivi elementi. Koloidi humusa apsorbuju većinu hranljivih elemenata i postepeno ih stavljaju biljkama na raspolaganje. Zemljišta bogata u humusu su po pravilu plodnija. U prirodnim uslovima biljke iz humusa koriste 100% azota, 50-60% fosfora, 85% sumpora, i veći deo bora i molidbena. Prema njegovom sadržaju, u oraničnom sloju, zemljišta su grupisana u tri grupe:

– peskovita visok >2.5, srednji 1.0-2.5, nizak <1.0,

– ilovasta visok >4.0, srednji 1.5-4.0, nizak <1.0

– glinovita visok >5.0, srednji 2.0- 5.0, nizak <2.0.

Azot

Prema sadržaju ukupnog azota zemljišta su podeljena u tri klase:

– siromašna do 0.10 % N

– srednje obezbeđena 0.10-0.20 % N

– dobro obezbeđena >0.20 % N

Reakcija zemljišta ima malu važnost za rastvorljivost nitratnog i amonijačnog azota, pošto su i jedan i drugi oblik jako rastvorljivi kroz čitavu pH skalu.

Fosfor i kalijum

Grupisanje zemljišta na osnovu sadržaja biljkama pristupačnog fosfora i kalijuma je od neprocenjivog značaja za primenu fosfornih i kalijumovih đubriva. Na osnovu literaturnih podataka i praktičnih iskustava optimalni nivo lako pristupanog fosfora u voćarskoj praksi, iznosio bi oko 15 mg P2O5 na 100 mg zemjišta, odnosno 25 mg K2O/100 g zemljišta.

Međutim, optimalni nivoi se ne mogu dati jednom brojkom. Oni zavise od niza činilaca (mehaničkog sastava i pH vrednosti, sadržaja CaCO3, te ostalih hemijskih i fizičkih osobina zemljišta, što se pri njihovom tumačenju mora uzeti u obzir. Najoptimalniji uslovi rastvorljivosti fosfora u zemljištu je pH 6,5-7,5. Smanjenje reakcije ispod pH povećava količinu gvožđa i aluminijuma u rastvoru koji grade nerastvorljive fosfate. Kada je koncentracija gvožđa i aluminijuma visoka nastaju bazični fosfati Fe i Al koji su još nerastvorljiviji. U zemljištu alkalne reakcije koje sadrži natrijum rastvorljivost fosfora se povećava usled nastajanja rastvorljivih Na-fosfata.

Pročitajte dalje prilog o osnovama ishrane voćaka, kao i o osnovama đubrenja voćaka.

The post Osnove analize zemljišta appeared first on Voćarski savetnik.

Osnove ishrane voćaka

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 20:02:14 +0000

Potrošnja hraniva kod voćaka je određena količinom stvorene organske mase koja živi u samo jednoj godini (lišće, plodovi), i količinom organske mase koja živi više godina (stablo, grane).

Da bi mineralna đubriva imala punu vrednost zemljište treba da sadrži izvesnu količinu humusa, bilo po svojoj prirodi ili unetog organskim đubrivima. Efikasnost iskorišćavanja hranjivih elemenata iz mineralnih đubriva od strane voćaka zavisi od niza činilaca.

Usvajanje pojedinih elemenata je povezano sa reakcijom pH zemljišta. Najpovoljnija vrednost za usvajanje azota i kalijuma je iznad 6 a kalijuma i magnezijuma iznad 7. Najpovoljnija reakcija zemljišta za gajenje većine voćnih vrsta je između 5,5 i 6,5 pri kojoj su najvažniji elementi za ishranu voćaka lako pristupačni.

Od fizičkih osobina zemljišta u mnogome zavisi usvajanje hranjivih elemenata od strane voćaka. Na lakim zemljištima mineralna đubriva se lakše ispiraju pa je isti efekat potrebna veća količina đubriva nego na težim. U suvim i lakšim zemljištima (gde je veća aeracija) procesi razlaganja su brži, a koren ima veću aktivnu površinu pa je potrebno manje đubriva. Od vodnog režima zemljišta zavisi rastvorljivost đubriva. U vlažnoj klimi I na lakim zemljištima ispiranjem se smanjuje efekat đubrenja.

Azotna đubriva su lako rastvorljiva, brzo se ispiraju i migriraju u dublje slojeve-izvan domašaja korenovog sistema. Fosforna đubriva su praktično nerastvorljiva i vezuju se u površinskom sloju, dok su kalijumova đubriva lako rastvorljiva u lakim zemljištima, a slabije u teškim i zbijenim.

Značaj pojedinih hranjivih elemenata u ishrani biljaka

Azot je neophodan za stvaranje belančevina, ulazi u sastav hlorofila, učestvuje u izgradnji muških i ženskih polnih organa. Učestvuje u procesu oplodnje i obezbeđuje veću plodnost i rodnost voćaka.

U fenofazama bubrenja cvetnih pupoljaka, cvetanja i oplođavanja voćke uglavnom koriste azot koji je akumuliran u kori u toku prethodne vegetacije. Ukoliko su akumulirane veće količine u kori i drvetu veći je procenat oplođenih cvetova i zametnutih plodova pa je samim tim i prinos veći. Azot utiče na razmnožavanje biljnih ćelija kao i na rastenje mladih biljnih organa. Ova činjenica ukazuje da azotna đubriva treba obezbediti u ranijem dobu vegetacionog perioda.

Prekomerna ishrana kod mladih voćaka usporava plodonošenje, dok kod starijih lastari kasnije sazrevaju i smanjuju otpornost na niske temperature.

Fosfor je neophodan za deobu ćelija i meristemskog tkiva. Mlade biljke u početku rastenja imaju najveću potrebu za fosforom što znači da biljkama u ranijim stadijumima porasta treba više fosforne hrane. Zakašnjenje u đubrenju fosfornim đubrivima utiče na razviće i porast i vrlo se teško ispravlja. Fosfor utiče na brže sazrevanje biljaka čime se skraćuje vegetacioni perid i povećava otpornost prema mrazu. Prisustvo dovoljne količine fosforne kiseline omogućuje stvaranje korenovog sistema i uslovljava stvaranje jake stabljike.

Nedostak kalijuma prouzrokuje zeleno bledu boju lišća time što se sprečava stvaranje hlorofila. Smanjuje se fotosinteza a pojačava proces disanja što deluje negativno na metabolizam biljke. Po obodu lista pojavljuje se nekroza tkiva, između nerava pojavljuje se žuta boja. Nedostatak kalijuma se vrlo često pojavljuje kod šljive Stenlej kada periferija lista postane zagasito crne boje.

Pročitajte i prilog o osnovama đubrenja voćnjaka, kao i o osnovama analize zemljišta

The post Osnove ishrane voćaka appeared first on Voćarski savetnik.

Osnove đubrenja voćnjaka

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 19:59:13 +0000

Redovno đubrenje mineralnim đubrivima dugogodišnjih zasada obavlja se dva ili tri puta godišnje. Sastoji se od osnovnog đubrenja i prihrane. U osnovnom đubrenju primenjuje se đubrivo sa manje azota, a više fosfora i kalijuma, dok prihrana stavlja naglasak na azot.

Cilj osnovnog đubrenja je da se unese neophodna količina hraniva potrebna voćkama za rast i razvoj voćaka, plodova i lisne mase. Obavlja se po završetku vegetacije. Vreme rasturanja đubriva zavisi i od njegove rastvorljivosti.

Za osnovno đubrenje koriste se NPK mineralna đubriva kao što su: NPK 8-26-26, NPK 10-30-20, NPK 5-20-30, NPK 7-20-30, NPK 8-16-24. Izbor formulacije zavisi od srazmere i koncentraciji hraniva u zemljištu. Npr. na zemljištima sa više od 40 mg K2O /100 g zemljišta može se primeniti NPK 12-52-0 ili NPK 13 -53-0.

Sama formulacija ukazuje na vreme primene. Ako je manji sadržaj azota primenjuje se u ranu jesen a kako se sadržaj azota povećava i vreme primene se pomera ka početku vegetacije.

Osnovno đubrenje vezano je uz jesenju obradu zemljišta i služi prvenstveno unošenju fosfora i kalijuma u dublje slojeve zemljišta, gde nije moguće duboko unošenje u zemljište mineralna đubriva razbacuju se pred kišu. Uz to se dodaje i deo azota, koji služi za ishranu korena tokom zime i njegovo nakupljanje u tkivu drveta. U osnovno đubrenje spada i đubrenje organskim đubrivima, a ono se obavlja u jesen, svake treće ili četvrte godine, zajedno sa mineralnim đubrenjem.

Prolećno đubrenje ili prvo prihranjivanje azotom, obično je to UREA, obavlja se pre kretanja vegetacije i pre plitke obrade zemljišta. Na zatravljenim ili kamenim zemljištima razbacuje se po površini najbolje pre kiše. Drugo je prihranjivanje KAN najčešće u toku cvetanja ili posle zametanja plodova.

Tokom sušnih uslova ili usled znakova pomanjkanja hraniva neophodno je prihranjivanje putem lista. Prihranjivanje putem lista obavlja se s Fertinama, ili ako samo dajemo azot, sa UREOM. Navedenu prihranu lista možemo kombinovati sa zaštitom pa tako obavljamo dva agrotehnička zahvata istovremeno. Koncentracija rastvora uree za voćnjake iznosi 0,5-2%, (0,5-2 kg na 100 litara vode). Nikako ne smemo stavljati više UREE jer ćemo spaliti svo lišće!

ĐUBRENjE MLADIH VOĆAKA

Mladi voćnjaci su zasadi u periodu intenzivnog rasta i razvoja voćaka. To je period od sađenja voćnih sadnica pa sve dok one ne razviju osnovne skeletne grane, s obeležjem predviđenog oblika gajenja. Navedeni period kraći je kod intenzivnih nego ekstenzivnih zasada. Mlade voćke treba redovno đubriti kako bi se ubrzao rast i razvoj. Od pravilnog đubrenja najviše zavisi brzina rasta i razvoja voćaka. U prvoj i drugoj godini voćke se đubre pojedinačno.

Zona đubrenja oko voćaka treba biti nešto šira od krošnje.

Prve godine, početkom vegetacije obavlja se prihranjivanje sa 0,1 kg uree ili 0,2 kg KAN-a ili 0,3 kg NPK 15-15-15 po stablu. Krajem maja ili početkom juna obavlja se još jedno prihranjivanje s istim vrstama i istom količinom đubriva kao kod prvog prihranjivanja.

Prve godine gajenja, u osnovnom đubrenju voćaka s gustim sklopom, đubri se po jednoj voćki s 0,15-0,20 kg s jednim od kompleksnih đubriva NPK 7-20-30, NPK 6-18-36, NPK 7-14-21S ili 0,1 kg NPK 8-26-26 , NPK 10-30-20.

U drugoj godini gajenja đubrenje se obavlja u isto vreme i s istim vrstama đubriva, s tim da se količina poveća za 30 -50%.

U trećoj godini gajenja pa nadalje, đubrenje se obavlja po celoj površini voćnjaka.

Vreme đubrenja i vrste đubriva iste su kao i kod đubrenja voćaka u rodu. Kod prihranjivanja mladih voćaka azotom treba nastojati da se doda veća količina đubriva voćkama koje se slabije razvijaju kako bi se voćke ujednačeno razvijale.

MELIORATIVNO ĐUBRENjE VOĆNjAKA

Pod meliorativnim đubrenjem podrazumevamo unošenje osnovnih hraniva u zemljište zbog podizanja nivoa hraniva na optimum. Time se voćnjacima omogućuje dovoljno snabdevanje biljnim hranivima dugi niz godina. Od osnovnih hraniva to su fosfor, kalijum, kalcijum, magnezijum sumpor. Uz makrohraniva unose se i mikrohraniva. Potrebna hraniva i njihove količine utvrđuju se hemijskom analizom uzoraka zemljišta. Osim hemijskog poboljšanja zemljišta u vidu hraniva (mineralnih đubriva) potrebno je voditi računa o biološkim svojstvima i mehaničkoj građi zemljišta (mehanički sastav, struktura, specifična težina, poroznost, konzistencija zemljišta).

U svrhu poboljšanja strukture, vodnovazdušnog režima, povećane propustljivosti za vodu, vazduh i toplotu u zemljište se unosi organska materija. Kao organsku supstancu možemo koristiti stajsko đubrivo (20 – 40 t ha) ili treset 30 – 60 m3/ha. Supstrati na bazi treseta imaju brojne prednosti nad stajskim đubrivom jer lakše se doziraju obzirom na poznati sadržaj hraniva, nema štetnog ispiranja amonijaka, manja je opasnost od bolesti i štetočina.

Ukoliko je zemljište kiselo potrebno je izvesti kalcifikaciju (unošenje kalcijuma) u količini 4–6 t/ha, koju je poželjno obaviti godinu dana pre meliorativnog đubrenja zajedno sa setvom leguminoznih biljaka (zelena đubrenje).Organska i mineralna đubriva u jesen rasipaju se po površini, a zatim rigolovanjem zaoravaju na dubinu rasta korena (do 60 cm).

Za meliorativnu i osnovno đubrenje možemo koristiti visoko koncentrovane formulacije kompleksnih đubriva sa naglašenim sadržajem fosfora i kalijuma:

– NPK 5-20-30 S

– NPK 8-16-24

– NPK 8-26-26

– NPK 7-20-30

– NPK 10-30-20

– NPK 8-24-24+2%MgO

Sadržaj potrebnih hraniva određujemo na osnovu hemijske analize zemljišta pa se količine NPK đubriva mogu kretati u vrednosti od 1000–2500 kg po hektaru.

POTREBE OSNOVNIH BIOGENIH ELEMENATA ZA POJEDINE VOĆNE VRSTE U PERIODU PUNE RODNOSTI

Imajući u vidu sve napred izneto, a pre svega nivo hraniva u zemljištu (srednji nivo obezbeđenosti) mogu se iskazati sledeće količine đubriva:

Za jabuku – očekivani prinos 40 t

150 kg Azota, 50 kg Fosfora, 220 kg Kalijuma, 30 kg Magnezijuma

Za krušku – očekivani prinos 40 t

170 kg Azota, 40 kg Fosfora, 150 kg Kalijuma, 30 kg Magnezijuma

Za šljivu – očekivani prinos 25 t

80 kg Azota, 60 kg Fosfora, 150 kg Kalijuma

Za višnju – očekivani prinos 20 t

110 kg Azota, 50 kg Fosfora, 150 kg Kalijuma

Za Jagodu – očekivani prinos 20 t

120-200 kg Azota, 70-80 kg Fosfora, 120-150 kg Kalijuma

Pročitajte i prilog o osnovama ishrane voćaka, kao i o osnovama analize zemljišta.

The post Osnove đubrenja voćnjaka appeared first on Voćarski savetnik.

Prolećno đubrenje voćnjaka

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 19:55:49 +0000

Početkom proleća, pred cvetanje, voćkama je potreban azot. Nakon cvetanja potrebno je još jednom im dati azot, zbog dobrog porasta, većeg broja i krupnijih plodova.

Pre nego se odlučite na đubrenje voćnjaka, dobro je da uradite analizu zemljišta, osnovne pojmove pročitajte u članku Osnove analize zemljišta. Svaki savet bez analize je okviran i može biti čak i kontraproduktivan, pa se ograđujem od konkretnih saveta.

Bitna je i PH vrednost, odnosno kiselost vaše zemlje da bi se pravilno odabrala formulacija đubriva kao i količina.

Obično se od hemijskih đubriva kod nas koriste đubriva sa oznakom KAN, AN, SAN, UREA itd. KAN je skoro pa neutralan što se tiče PH vrednosti pa se uglavnom on koristi i preporučuje, dok je UREA poznata po tome da zakišeljava zemljište, što nije dobro, osim ako nemate jako bazno zemljište pa želite da ga zakiselite. KAN ima 27% azota a UREA 46% pa vodite računa i o količini. UREA može biti i opasna jer može da spali fine žilice od korena.

Na proleće se ne koriste đubriva NPK formulacije. Tri petnaestice i slično zaboravite. Koristite đubrivo sa uglavnom oko 27% azota.

Što se tiče OKVIRNIH količina đubriva, oko sadnica starih jednu i dve godine se „baca“ oko jedna do dve šake, tj 50-100 grama đubriva. Oko voća koje je u rodu se baca od 300 do 500 grama, tačnije zemljište se ravnomerno „posoli“ u širini kolika je krošnja, tačno ispod krošnje, za stare i velike trešnje na primer to znači nekad i 10 šaka odnosno pola kilograma veštačkog đubriva.

Đubrivo treba baciti pred kišu i pred cvetanje, ako nam deluje da kiša neće pasti par dana, onda je dobro i uneti ga u zemlju okopavanjem ili freziranjem, u suprotnom dobar deo azota iz đubriva će ispariti u vazduh pa ništa nismo uradili a dali smo novac i odvojili vreme i rad, a nismo ni obezbedili voćkama azot.

Pročitajte članke Osnove analize zemljišta, Osnove ishrane voćaka, Osnove đubrenja voćnjaka kao i Simptomi količine hranljivih elemenata i kako da napravite sami od otpadaka iz kuće organsko đubrivo Kompost.

U nastavku pogledajte i video o pravilnom raspoređivanju đubriva oko stabla, okopavanju i malčiranju.

The post Prolećno đubrenje voćnjaka appeared first on Voćarski savetnik.

Kompost

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 19:53:08 +0000

Kompost je prirodno, organsko đubrivo, nastalo raspadanjem organske materije koja se kompostiranjem pretvara u humus. Kompost se može koristiti svuda gde je potrebno nađubriti i popraviti strukturu zemljišta, u voćarstvu, povrtarstvu i drugo.

Najbolja stvar kod komposta je što se on u principu pravi od otpadaka, to su košena trava, slama, grančice, karton, lišće, ostaci od voća i povrća, bajat hleb, papirni ubrusi, ljuske oraha, pampuri od vina, grančice, dlake kućnih ljubimaca, uvelo bilje…

Mesto za kompost ne sme biti izloženo direktno suncu i jakim vetrovima, znači najbolje je u nekoj hladovini u zavetrini.

Najbolje je kompost slagati na jednu gomilu koja treba da ide u vis, otprilike 1.5 metara u vis a 1 metar u prečniku. Može se i slagati u ograđen prostor od dasaka, paleta, može se stavljati u burad zavarena na osovinu radi lakšeg mešanja, bitno je da je ocedno a ne zatvoreno odozdo.

Kod pravljenja komposta je najbitnije održati odnos ugljenika (C – braon masa) i azota (N – zelena masa i stajnjak). Taj odnos treba da je C:N = 25:1 do 30:1, znači na 25 delova ugljenika ide jedan deo azota. Potrebno je dodati i inokulant.

Ugljenik sadrže seno, slama, piljevina, kukuruzovina, karton, lišće i slično i treba dodati i malo sveže trave koja unosi neke od nedostajućih mikroorganizama. Izbegavati lišće od oraha jer sadrži juglon koji je toksičan za biljke i potrebno mu je vremena dok se razgradi.

Azotna komponenta su sve vrste stajskog đubriva i osoka, takođe i zeleni biljni otpad kao i ostaci voća i povrća.

Inokultanti su štir, majčina dušica, kopriva, kuhinjski ostaci, riba i slično.

Pravilnim doziranjem pregorelog stajnjaka i ugljeničnih vlakana dobijate kompost za 18 dana, naravno aerobno. Moguće je i dodati malo negašenog kreča ako je masa suviše jednolična da se pokrene proces.

Postoji i mogućnost dodavanja preparata sa mikroorganizmima da bi se proces ubrzao, to su Slavol, Eko komposter, Bajkal EM-1…

Određena količina će ostati neraspadnuta i ona se meša sa novim materijalom.

Temperatura gomile mora biti oko 50-70 stepeni.

Uputstvo za dobijanje komposta za 18 dana

Ugljeničku materiju iseckati na komade ne veće od 5 cm i dobro ih nagaziti, zdrobiti. Pri svakom dodavanju stajnjaka malo nakvasiti gomilu. Gomilu je na kraju potrebno pokriti materijalom koji propušta vazduh, nikako najlonom, to može biti karton, krpe, stari tepih… Nakon 4 dana skroz prevrnite gomilu. To nastavite da radite svaka 2 dana.

Jako je bitno i odrediti vlažnost gomile, ne sme biti ni prevlažna ni suva. Uzmite materijal u obe šake i stisnite, ako vidite vlažnost ili jedna kap kane, to je zadovoljavajuća vlažnost, ako nema vlage onda je suva, a ako kapne više od 2 kapi onda je previše vlažna. Ako je prevlažna, izbodite je vilama ili probušite par rupa nekim štapom da dozvolite vazduhu da cirkuliše.

Oko osmog dana, temperatura treba da bude oko 60 stepeni, to je otprilike toliko toplo da ne možete držati u rukama. Ako se na površini pojavi kao beli prah, znači da je masa prevruća, pa je malo odignite i rastresite vilama

Ivan Jevgenijević Ovsinski „Aerobni i anaerobni zemljišni mikroorganizmi stvaraju u zemljištu humus i što ih više ima u zemljištu, oni sve više razlažu u njemu organskih kiselina, samim tim je u zemlji sve više razloženih minerala i hrane za biljke, zemlja je plodorodnija, samim tim su i veći očekivani prinosi kultura. Dobar domaćin mora brinuti o tome, da omogući u zemljištu život što veće populacije živih zemljišnih organizama u proleće, leto i u jesen; u proleće – što ranije, u jesen – što kasnije. Obrada zemljišta sa prevrtanjem busena ašovom ili plugom dovodi do uništenja aerobnih i anaerobnih stanovnika tla; do toga dovodi i primena „na dušak“ (odjednom) mineralnih đubriva. Za očuvanje u zemljištu živih organizama dobar domaćin ne treba da obrađuje zemlju prevrtanjem busena, ne treba da primenjuje nikakva hemijska đubriva i sredstva za zaštitu od štetočina i bolesti. On mora da shvati da ne treba da hrani biljke, već žive organizme u zemlji. Hranjenje tih organizama na malim površinama, baštama, ne sme se vršiti sirovim stajnjakom, ne sme se zakopavati u zemlju previše sirovih siderata (zeleno đubrivo), (u njihovom okruženju uništva se previše aerobne populacije živih organizama), već organskim kompostom, pripremljenim od organskih otpadaka iz bašte, kuhinje, od domaćih životinja. Stajnjak i siderati mogu biti primenjeni, ako se pri njihovom unošenju u zemljište deo bašte, na koju se unosi, ostavi godinu dana da se odmara.“

The post Kompost appeared first on Voćarski savetnik.

Jesenje đubrenje voćnjaka

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 19:47:01 +0000

Đubrenje je jedna od najvažnijih agrotehničkih mera koju je neophodno provesti u fazi mirovanja voćaka. Đubrenje se direktno odražava na plodnost i strukturu zemljišta, reguliše se trajanje vegetacije i optimalni porast vegetativne mase, pojačava otpornost voćaka prema niskim temperaturama, bolestima i štetočinama, a doprinosi boljoj rodnosti i kvalitetu plodova.

Najbolje je odneti zemlju iz voćnjaka na analizu i dobićete detaljno uputstvo čime i kako da đubrite. Analiza zemljišta bi trebalo da se obavlja besplatno, ako imate registrovano gazdinstvo. Moraju se pravilno uzeti uzorci po slojevima 0-30, 30-60, 60-90cm. Napravi se reprezentativan uzorak od 1kg zemljišta otprilike, odnese se na analizu i traži da vam urade preporuku đubrenja.

Preko godine je poželjno odneti i list na analizu. Na osnovu tih podataka i proceni količine roda, radi se plan đubrenja za određenu voćnu vrstu.

Jesenje đubrenje ima za cilj da se unese neophodna količina hraniva potrebna voćkama, jer se tokom vegetacije znatna količina hraniva koristi za rast i razviće voćaka, plodova, lisne i drvne mase, tako da se njihova koncentracija u zemljištu smanjuje. Iz tog razloga sve te količine treba putem đubrenja vratiti u zemljište, kako bi one bile lako pristupačne biljkama početkom naredne vegetacije. Đubrenje voćaka u ovom periodu sprovodi se sa organskim i mineralnim đubrivima.

Od organskih đubriva, najčešće se koristi stajnjak, pri čemu treba voditi računa da to bude zgorelo ili poluzgorelo stajsko đubrivo. Najviše se koristi goveđe stajsko đubrivo, mada se može koristiti i konjski, ovčiji, svinjski ili živinski stajnjak. Odlično je i da se koristi napravljen kompost. Organska đubriva imaju za cilj da poprave strukturu zemljišta kao i da pospeše razvoj zemljišnih mikroorganizama koji potpomažu bolje usvajanje hraniva iz zemljišta od strane voćaka. Pored organskih, neophodno je u zemljište uneti i mineralna đubriva u količini od 400-800 kg/ha u zavisnosti od starosti voćnjaka i obezbeđenosti zemljišta sa osnovnim hranljivim elementima. U ovom periodu treba koristiti mineralna đubriva koja u sebi ne sadrže ili imaju mali procenat azota, dok je sadržaj kalijuma i fosfora povećan.

Idealno bi bilo ko ima sistem kap po kap da daje vodotopivo đubrivo sa vodom u manjim količinama a češće, nije isto dati po stablu 2kg nekog NPK ili to podeliti na 5 delova, biljka to ne može odmah da usvoji ni da potroši.

Osnovnim elementima u zemljištu se smatraju azot (N), fosfor (P) i kalijum (K).

Sadnice u prvoj godini treba da dobiju negde oko 150-200g NPK po stablu, u jesen pre svega fosfora i kalijuma, formulacije tipa 7-20-30, 8-16-24, starije voće po 500g.
Recimo i da breskva u odnosu na šljivu na primer troši duplo više hranjivih materija.
Sve je ovo rečeno orijentaciono, za tačne količine i formulaciju morate uraditi analizu zemljišta.

NPK sa više fosfora i kalijum se koriste prvenstveno iz razloga što voćke u fazi mirovanja ne usvajaju ova hraniva a azot se lako pod uticajem padavina ispira i prenosi u dublje slojeve zemljišta gde je nedostupan voćkama, dok se fosfor i kalijum sporije razlažu i dostupni su biljkama u dužem periodu. Azotna đubriva je zbog toga mnogo bolje i efikasnije dodati u toku vegetacije (mart-maj) kada ih voćke maksimalno mogu iskoristiti. Đubriva u voćnjaku treba razastreti pre oranja i to tako što će se prvo dodati mineralna a potom organska đubriva, pa tek onda vršiti oranje ili freziranje zemljišta u voćnjaku.

Korištenjem depozitora se đubrivo polaže u zonu korenovog sistema. Ako se zna da kalijum i fosfor izuzetno sporo migriraju kroz zemljište onda je lako shvatiti prednost ovakvog načina unošenja đubriva. Dalje, ovakvim načinom se ne pospešuje rast korova sto se klasičnim načinom radi. Ovako se direktno hrani biljka i vrši podrivanje zemljišta i razbijanje plužnog đona ako ga ima.

The post Jesenje đubrenje voćnjaka appeared first on Voćarski savetnik.

Priprema zemljišta za sadnju

Voćarski savetnik — Sun, 05 Jun 2022 17:10:09 +0000

Da bi se voćke pravilno razvijale, redovno rađale i duže živele, treba zemljište pažljivo pripremiti. Priprema zemljišta bi se uglavnom sastojala u čišćenju terena, ravnjanju, meliorisanju i rigolovanju.

Ovaj tekst je šira dopuna prve stavke iznete u članku Pravilna sadnja voća.

Voćnjak se može podizati na zemljištu koje je ranije bilo obrađivano i na kojem su gajene razne ratarske kulture ili na zemljištu koje nije obrađivano (šikara, šuma, livada i pašnjak), kao i na zemljištu gde su gajene voćke.

Ranije obrađivano zemljište, naročito ako je bilo i navodnjavano, sigurno je izgubilo svoju strukturu, jer se oranjem manje ili više naruši struktura. Zbog toga, pre podizanja voćnjaka, meliorativnim merama treba popraviti strukturu zemljišta. U slučaju da je zemljište prethodno korišćeno za gajenje lucerke, ono će imati povoljnu strukturu i treba ga uzorati i bar dve godine obrađivati da bi razvijene žile ove leguminoze istrulile pre nego što se voćke posade. Za podizanje voćnjaka najbolja je mrvičasta struktura zemljišta. Repa i žita su pogodni kao predusevi za voćke. Ako se želi podići voćnjak na zemljištu koje je ranije bilo pod voćkama, mora se duže koristiti za druge kulture, kako bi se odmorilo.

Zemljište koje je ranije bilo pod šumom treba iskrčiti i što bolje očistiti od žila koje, ako ostanu, predstavljaju izvor truležnice koja može zaraziti koren voćaka. Preporučuje se da se šumske krčevine nekoliko godina pre sađenja koriste za druge poljoprivredne kulture.

Najbolju strukturu imaju zemljišta koja su bila pod ledinom – livade. Zato se ponegde praktikuje da se zemljište koje je zbog obrade izgubilo povoljnu strukturu, pre podizanja voćnjaka izvesno vreme zaledini. Smatra se da se struktura jednog zemljišta za četiri godine može sasvim dobro popraviti. Ranije je preovlađivalo mišljenje da ledinu prethodno treba obrađivati nekoliko godina pa tek onda saditi voćke.

Da bi se izbegle smetnje prilikom sadnje, a kasnije i prilikom obrade i negovanja voćaka, zemljište treba poravnati. Ako je zemljište strmo, pa postoji opasnost od erozije i ispiranja hranljivih elemenata, neophodno je napraviti terase i potporne zidove. Ravan teren može se jednostavno poravnati buldožerom, kojim se odstranjuju manja udubljenja ili uzvišenja. U izvesnim slučajevima, u pripremanju zemljišta za voćnjak, neophodni su meliorativni radovi u cilju odstranjivanja ostalih nepogodnosti zemljišta za uspešno gajenje voćaka. Najčešće se meliorativni radovi odnose na odvođenje suvišne vode ili stvaranje mogućnosti za navodnjavanje, zatim na zaštitu voćnjaka od poplave, izliva reka, potoka, kanala i slično. Pored ovih radova, pod melioracijom se podrazumeva i humifikacija i kalcifikacija zemljišta, tj mere kojima se popravlja struktura i pH vrednost zemljišta.

Odvođenje suvišne vode nameće se kao neophodna mera za zemljište čiji je donji sloj (zdravica) nepropustljiv ili se u njemu povremeno podiže nivo podzemne vode. Suvišna voda se odstranjuje kopanjem drenažnih jarkova kroz voćnjak, na dubini 0.7 – 1 metar. Iz sloja u kome se razvija glavni deo korenovog sistema suvišna voda se odstranjuje pomoću podzemnih perforiranih cevi ili jaraka koju se postavljaju u pravcu najvećeg pada i u koje se stavlja krupno kamenje ili glinene cevi, tako da se voda kroz njih odvodi van parcela. Suvišna voda se može odstraniti i pomoću specijalnog pluga podrivača (drenažni plug ili plug krtica) koji razbija nepropustljivi zemljišni horizont i pravi podzemni kanal kojim se odvodi suvišna voda.

Drenažni plug se koristi prema potrebi, povremeno, jer se kanali koje ovaj pravi vremenom zatrpaju i zatrave. Međutim, drenažni jarkovi su manje-više stalni objekti, pa im je vek trajanja često duži od veka voćnjaka. Drenaža se može izvoditi pre ili posle podizanja voćnjaka.

Osobine zemljišta se mogu popraviti raznim meliorativnim merama pre ili posle sađenja voćaka. Zemljište za voćnjak ne treba da je glinovito, peskovito i krečno. Za amaterski voćnjak moguće je dodavanje peska jakoj glinuši (smonica), ali na zemljištu za plantažni zasad na većim površinama ovo je vrlo skupo, pa se nigde i ne izvodi. Na većim površinama zemljište se najbolje popravlja unošenjem organskih đubriva prilikom rigolovanja. Posle sađenja voćaka zemljište se popravlja unošenjem stajnjaka, zelenišnih đubriva, mulčiranjem i drugo. Unošenjem kreča u zemljište (kalcifikacija) reguliše se i pH vrednost. Koliko će se kreča upotrebiti za kalcifikaciju zavisi od hemijske analize zemljišta, odnosno od količine kreča koju dotično zemljište sadrži.

Rigolovanje zemljišta pre podizanja intenzivnih voćnih zasada je jedna od neophodnih mera za uspešno gajenje voćaka. Posle rigolovanja zemljište postaje rastresito i sa povoljnim vodno-vazdušnim i toplotnim režimom, što je uslov da bi se dobro razvio korenov sistem mladih sadnica, a kasnije i odraslih voćaka. U rigolovanom zemljištu bolje se razlaže uneto organsko đubrivo, pa takvo zemljište u toku jeseni, zime i ranog proleća dobro prima vodu i dobro je čuva u toku leta.

Rigolovanje zemljišta pred sadnju voćaka oduvek se smatralo vrlo korisnom merom za rast i razviće voćke. U poslednje vreme s pojačanim intenzitetom voćarske proizvodnje i usavršavanjem mašina za duboku obradu zemljišta, ova mera je naročito došla do izražaja. Za podizanje voćnjaka rigolovanje se izvodi na dubini od 60-70 cm, a u izuzetnim slučajevima i dublje. Rigolovanje je neophodno ako je zemljište teško i zbijeno a naročito ako ima nepropustljiv B horizont.

Ako se sađenje voćaka planira u jesen, zemljište treba rigolovati kasno u proleće ili u toku leta, kako bi letnje vrućine i jesenje kiše usitnile zemlju. Za prolećno sađenje rigolovanje se izvodi u jesen ili zimi, kako bi se zemljište pod uticajem zimskih mrazeva usitnilo. Mnogo je bolje da se rigolovanje izvrši što ranije, nego neposredno pred sađenje jer se u tom slučaju zemlja ne može slegnuti, pa bi kasnije sleganje izazvalo povlačenje posađenih sadnica u dublje slojeve. Ručno rigolovanje izvodi se ašovom, zahteva mnogo radne snage, vrlo je skupo i zato se obavlja samo za male amaterske voćnjake. Za veće površine upotrebljavaju se plugovi koje vuku teški traktori guseničari sa preko 90 konjskih snaga. Jedan takav traktor na normalnom zemljištu može da izrigoluje na dubini od 60-70 cm površinu od 0.7 – 1 hektar dnevno, dok za ručno rigolovanje na istoj dubini treba 250 radnika za 1 ha.

Na terenima gde se ne može izvršiti ručno ni mehanizovano duboka obrada (kamenito i izrazito tvrdo zemljište), upotrebljava se eksploziv.

Na zemljištu koje nije ranije rigolovano iz bilo kojih razloga, kopaju se rupe u koje se sade voćke. Kopanje rupa može da bude mehanizovano, pomoću naročitog svrdla koje se priključi za traktor ili što je najčešće, ručno. Voćarski stručnjaci preporučuju različite širine, dubine i oblike rupa za sađenje voćaka. U svakom slučaju treba nastojati da širina bude 1.5 -2 metra bez obzira na voćnu vrstu. Dubina rupe uglavnom zavisi od tipa zemljišta. Laka zemljišta svojom strukturom omogućavaju da korenov sistem normalno prodire u dubinu, te na ovim zemljištima dubina rupe treba da je od 40 – 50 cm. Na teškom i nepropustljivom zemljištu dubina jame treba da bude 50 – 60 cm. Veće dubine nemaju opravdanja, pogotovo kada se zna da se glavni deo korenovog sistema većine voćaka razvija na dubini 30 – 50 cm.

Oblik rupe nije naročito značajan, kopaju se jedne i druge. Smatra se da okrugla rupa više odgovara kružnom obliku korena, no to nema praktične vrednosti.

Kopanje jama kao priprema zemljišta za sađenje voćaka je ekstenzivan način pripreme. Primenjuje se samo na strmim terenima, s nagibom većim od 12 stepeni, na kojima se zbog erozije ne bi smelo rigolovati. Takođe se jame kopaju i pri sađenju voćaka na okućnicama, malim površinama u baštama i u dvorištima, pored staza, međa, puteva i slično.

Na zemljištu koje pre sađenja nije rigolovano kopaju se rupe čija je širina 1.5 – 2.5 metara. Jame su kvadratne, pravougaone ili okrugle, zavisno od konfiguracije terena, a duboke do 60 cm. Jama se kopa tako što se prvi sloj površinske zemlje (do 20 cm) izbaci s jedne strane jame, a drugi sloj (od 20 do 60 cm dubine) s druge strane. Najdublji sloj od 40 – 60 cm samo se prekopa i ostavi na istoj dubini. Iskopane jame treba da ostanu otvorene 2 do 3 nedelje, pa se tek posle zatrpavaju. Pri zatrpavanju najpre se ubacuje površinski – oranični sloj (prvi ašov) zemlje, a zatim zemlja drugog ašova, odnosno zdravica. Ako je zemlja drugog ašova teška, zbijena i loših fizičkih osobina, onda se ostatak jame dopunjava površinskom zemljom sa strane, a zemlja drugog ašova (zdravica) rastura okolo na mesto oranične zemlje. Posle toga svakoj jami treba dodati po 2 kg mineralnog đubriva NPK, čiji je odnos 0:15:30, a zatim ovo đubrivo izmešati sa zemljom, pa saditi voćke. U sredini zatrpane rupe ostavlja se omanje udubljenje u koje se kasnije stavlja sadnica i zatrpava zemljom i organskim đubrivom.

U rigolovanom i dobro pođubrenom zemljištu kopaju se mnogo manje rupe, prečnika od 50 – 80 cm (za jagodasto voće oko 30 cm) dubine 20-30 cm.

U ovom tekstu su korišteni delovi iz knjige „Savremeno voćarstvo“ – Miladin Šoškić

The post Priprema zemljišta za sadnju appeared first on Voćarski savetnik.