Pročitajte prvi deo klikom ovde.

Zadaci za proveru znanja:

1. Šta je kalemljenje?

2. Od čega se sastoji kalem?

3.Šta se podrazumeva pod podudarnošću (kompatibilnošću) podloge i plemke?

4. Šta je kalus i kako se on obrazuje?

U zavisnosti od karakteristika plemke i načina na koji se ona spaja sa podlogom svi načini kalemljenja voćaka mogu da se svrstaju u dve osnovne grupe: 1) kalemljenje očenjem (okulacija); 2) kalemljenje kalemgrančicom.

KALEMLjENjE OČENjEM (OKULACIJA)

Kod kalemljenja očenjem kao plemka koristi se bočni vegetativni ili mešoviti pupoljak sa malim delom okolne kore i tankim slojem drveta. Podloga ne treba da bude starija od jedne godine, jer je kod starijih podloga prijem slabiji. Nisu poželjne podloge koje su na mestu kalemljenja tanje od 5 ili deblje od 12 milimetara. Za kalemljenje očenjem najpogodnije su podloge debljine od 6−8 milimetara. Kalemljenje se sprovodi tako što se plemka umeće pod koru podloge, a zatim pričvršćuje vezivom. Kao vezivo najčešće se koriste gumene ili polietilenske trake jer su dovoljno elastične da se ne usecaju u koru kalema. Cilj vezivanja je da se okce dovede u prisan kontakt sa kambijumom podloge, da se onemogući njegovo pomeranje i da se kora podloge što više pritisne uz štitić išto bolje zatvori „T“ urez, u cilju sprečavanja gubljenja vlage iz okca i spojnog mesta. Kod ovog načina kalemljenja ne koristi se kalemvosak. Prijem kalemova može da se proveri ubrzo posle okulacije. Kod očenja budnim pupoljkom, primljeni pupoljak odmah kreće i počinje da se razvija u mladar. U slučaju očenja mirujućim pupoljkom, 1−2 nedelje posle kalemljenja kod primljenih okaca lisna peteljka otpada pri lakom dodiru, a nekad i samostalno. Ukoliko nije došlo do prijema okca, lisna peteljka je čvrsto spojena sa štitićem.

Koliki je značaj kalemljenja očenjem?

Od svih načina kalemljenja kalemljenje očenjem se najviše primenjuje u rasadničkoj praksi. Njegove prednosti u odnosu na ostale načine su:

− omogućava masovnu proizvodnju voćnih sadnica;

− plemke se racionalno koriste (plemka sadrži samo jedan pupoljak);

− tehnika kalemljenja je jednostavna i omogućava visok radni učinak (dobro obučen kalemar dnevno okalemi oko 800 do 1000 podloga);

− ne zahteva upotrebu kalem voska;

− postiže se visok procenat prijema kalemova (oko 95 %);

− ako se kalem ne primi pri prvom kalemljenju, kalemljenje može da se ponovi u istoj sezoni (već posle 2−3 nedelje);

− dobijene sadnice su ujednačene i visokog kvaliteta;

− može da se vrši u dugom vremenskom periodu u toku vegetacije i u vreme kada u rasadnicima ima malo drugih važnih poslova.

Kada može da se vrši kalemljenje očenjem?

U zavisnosti od vremena kada se izvodi, razlikuje se očenje na mirujući i na budni pupoljak. Očenje na mirujući (spavajući) pupoljak vrši se u drugoj polovini leta (najčešće od 20. jula do 15. septembra). Tada se podloge još nalaze u periodu fiziološke aktivnosti, a plemke (pupoljci) su dobro razvijeni, zreli i u stanju su relativnog mirovanja. Ranije treba vršiti kalemljenje kržljavijih, debljih i starijih podloga i voćnih vrsta koje ranije završavaju vegetaciju jer kod njih pre dolazi do smanjenja kretanja sokova i prestanka odvajanja kore. Orijentacioni redosled kalemljenja podloga okulacijom na mirujući pupoljak po voćnim vrstama bio bi: sejanci raznih vrsta šljiva, sejanci kruške, sejanci oraha, sejanci trešnje, sejanci breskve, vegetativno razmnožene dunje, sejanci i vegetativno razmnožene jabuke, sejanci džanarike, sejanci magrive. Posle prijema, okalemljeni pupoljak ne kreće, već miruje do proleće. Tada se budi i od njega se do kraja vegetacije obrazuje snažan mladar. Ako je očenje izvršeno ranije, a bila je vlažna i topla jesen, okalemljeni pupoljak može da krene iste jeseni. To nije poželjno, jer jesenji mladari ulaze u zimu nedovoljno odrveneli, pa mogu da budu oštećeni od zimskih mrazeva. Okca za očenje mirujućim pupoljkom uzimaju se sa dugih i umereno debelih mladara, jer na takvim mladarima ima najviše dobro razvijenih pupoljaka. Mladare je najbolje skidati sa matičnih stabala u jutarnjim ili večernjim časovima jer je tada isušivanje tkiva najmanje. Odmah po odsecanju mladara lisne peteljke se krate na oko 1 centimetar da bi se smanjilo isušivanje pupoljaka. Mladari se vezuju po 50 komada u snopiće, obeležavaju etiketama, omotavaju vlažnim krpama i čuvaju u frižiderima ili hladnjačama do upotrebe.

Pre kalemljenja mladarima se odseca donji deo, na kojem su pupoljci slabo razvijeni i vršni deo na kojem su nedovoljno zreli. Očenje na budni pupoljak obično se vrši rano s proleća pupoljkom iz prethodne vegetacije kad se pokrenu sokovi u podlozi, odnosno kada kora na podlozi može da se lako odvoji od drveta. To je obično period od početka marta do kraja aprila. Letorasti koji služe da se sa njih uzimaju okca najbolje je da se skinu sa matičnih stabala u jesen, odmah posle opadanja lišća, da se vežu u snopiće od po 50 komada, obeleže etiketom i čuvaju u vlažnom pesku na temperaturi od 2−5 oS, da bi zadržali svežinu i da bi pupoljci ostali do momenta kalemljenja u stanju mirovanja. Letorasti se mogu uzimati i tokom zime kad nema mrazeva, sve do pred samo kalemljenje, vodeći računa da pupoljci ne krenu. U toplijim krajevima, kod breskve, koja se odlikuje brzim razvojem, očenje može da se vrši i u kasno proleće, obično u toku juna, pupoljkom iz tekuće vegetacije.

Posle prijema, iz okalemljenog pupoljka odmah počinje da se obrazuje mladar, koji u dobrim uslovima nege do kraja vegetacije dostigne normalnu razvijenost. Očenje na budni pupoljak ima daleko manji značaj za masovnu rasadničarsku proizvodnju u odnosu na očenje na mirujući pupoljak.